Intervju sa Natašom Marković, generalnim direktorom GALEB GROUP

Tekst je preuzet iz Controlling magazina broj 15.

POSAO

Kompanija Galeb Group osnovana je 1977. godine kao zanatska radionica iz oblasti elektrotehnike i elektronike. Već više od četiri decenije posluje na tržištu bivše Jugoslavije i šire. Kao prvo privatno preduzeće u SFRJ, stvorili ste mrežu od sedam sopstvenih kompanija i imate preko 500 zaposlenih. Da li možete da nam objasnite razvojni put kompanije i kako ste uspeli da postanete jedan od lidera preduzetništva na našim prostorima?

Kompanija Galeb je započela servis bušilica i brusilica, zatim počinje da se bavi servisom industrijske opreme koju Galeb devedesetih godina zastupa i prodaje na tržištu. I danas Galeb prodaje opremu za zavarivanje, građevinske mašine, agregate i kompresore. Godine 2002. kupujemo kontrolni paket akcija stare Metaloplastike i prvi put imamo dodira s metalnom ambalažom i današnji Galeb Metal Pack čini ozbiljan deo u grupaciji. Proizvodimo zatvarače za alkoholna i bezalkoholna pića, limenke za prehranu, limenke za hemijsku ambalažu i proširujemo sektor za uslužno sečenje, štampu i lakiranje limova. Godine 2004. ulazimo u projekat fiskalizacije i od tada držimo 40% tržišta prodaje fiskalnih kasa i štampača uz dobru distributersku i servisnu mrežu koju imamo po celoj Srbiji. Godine 2006. ulazimo u programsignalizacije za železnice i program obrade metala, tako da možemo reći da Galeb ima vrlo diversifikovan program. Tokom prethodnih godina, trudili smo se da radimo s najboljim kompanijama i da filozofiju poslovanja sa zapada prenesemo na naše tržište i našu kuću. Radno vreme se završava onda kada je posao završen. Mislim da smo samo uz takav pristup i dugogodišnje dobre saradnike opstali kao jedan od lidera na tržištu.

Porodica vas je uvodila u posao od malena, a dokazivanje u porodičnoj firmi počeli ste radeći u računovodstvu. Posle toga, prošli ste i ostale sektore, kao što su prodaja i nabavka, a u poslednje vreme ste zaduženi za proizvodnju. Koje su sličnosti, odnosno razlike između ovih različitih sektora?

Da bi rukovodilac bio kompletan, neophodno je da prođe sve sektore u preduzeću na čijem je čelu, pa tako ni ja nisam iznimka i u proteklih 15 godina sam radila u gorenavedenim sektorima po uzoru na velike multinacionalne kompanije gde se praktikuje ovaj princip. Razlike su velike, tako da za neke od njih treba mnogo više vremena u praksi nego što to učimo na fakultetima. Primera radi, u prodaji je neophodno da ste socijalno inteligentni i veoma pričljivi, dok u nabavci nekada morate biti krući, oštriji i dobar pregovarač. U proizvodnji je neophodno smanjiti
škart, povećati produktivnost, a pre svega imati dobru komunikaciju sa zaposlenima u pogonima. Operateri na mašinama su ljudi koji mogu pre svih inicirati poboljšanja i dati predloge za unapređenje procesa.

Žene se u mnogim zanimanjima probijaju, ali znatno teže od muškaraca dolaze do rukovodećih ili „mesta na položaju”. Isto tako, direktori preduzeća su  pripadnici jačeg pola. Pozicija generalnog direktora nosi dosta odgovornosti. Kako izgleda jedan Vaš radni dan i koji biste deo svog posla izdvojili kao najinteresantniji?

Ne slažem se s konstatacijom da je ženama teže doći do položaja, ali je istina da ima više muškaraca na pozicijama direktora, a razlozi su razni, a najbitniji je ostvarivanje žene u ulozi majke, pa samim tim one obično dolaze
do viših pozicija u nešto kasnijem životnom dobu. Mislim da svaka žena koja ima ambiciju i znanje može doći na rukovodeću poziciju. Upornost i želja mogu sve! Moj radni dan je vrlo dinamičan, s puno zanimljivih momenata,
počinje u 8 časova, a nekada završi i posle 20 časova. Često putujem i to mi je jedan od lepših momenata jer sam u prilici da upoznam mnoge druge kulture i načine poslovanja. Možda je nekada teže da se organizujem, ali sve uspevam za sada.

Godine 2010. dobili ste nagradu Udruženja poslovnih žena Srbije „Cvet uspeha za ženu zmaja” u kategoriji „Najevropskija  firma”. Koje tri osobine bi Vas najbolje opisale kao menadžera? Vi ste dugo godina u biznisu. Koji je najbolji savet koji možete dati mladim, poslovnim ženama?

Budite lepe, nasmejane, vredne i uporne! Sve se može naučiti, a kada je žena žena, sva vrata su joj odškrinuta.

Karakteriše Vas neformalan odnos sa zaposlenima. Da li smatrate da Vam je to prednost ili mana, i zašto?

Nekada jeste prednost, a nekada  Smatram da sam neformalna samo u meri u kojoj to dozvoljavaju okolnosti, recimo na putovanju, sajmovima, seminarima i druženjima. Dok rukovodim proizvodnjom, znatno sam manje neformalna. U svakom slučaju, svaka neformalnost mora imati meru kako posao ne bi trpeo. Previše prijateljskog odnosa sa zaposlenima može imati posledice.

CONTROLLING

Na 7. CFO & Controlling kongresu, bili ste jedan od učesnika na panelu „Šta CEO očekuje od controllera?” Kakvi su Vaši utisci o kongresu i šta očekujete kao CEO od controllera?

Od controllera očekujem da  ukažu na odstupanja u efikasnosti poslovanja i predlože korektivne mere. Ukoliko se javljaju značajna odstupanja planskih od ostvarenih KPI, controller treba da pronađe razlog tih odstupanja i da predloži korektivne mere, odnosno da dâ moguće pravce za poboljšanje. Kongres je bio izuzetno posećen, što znači da kompanije prepoznaju značaj i potrebu controllera za dobro rukovođenje.

Proces budžetiranja je jedan od osnovnih poslova controllera. Efikasno budžetiranje pretpostavlja dogovaranje realno dostižnih ciljeva, koji bi ohrabrivali zaposlene za napore u pravcu njihovog ostvarenja. Šta je najveći problem prilikom izrade budžeta u Vašim kompanijama?

Tim za controlling radi na izradi budžeta. Zbog kompleksnosti posla, smatram da taj tim mora da bude sačinjen od zaposlenih s raznim background-om i iskustvom. Najveći problem prilikom izrade budžeta je odstupanje u raznim troškovima koje nije jednostavno predvideti, poput velikih popravki mašina i zastoja koji uzrokuju manju  produktivnost, pa i prodaju. Takođe, primetna je neizvesnost u pogledu kretanja cena kako inputa tako i gotovih proizvoda za period budžetiranja.

Controller, kao biznis partner, pomaže menadžmentu da ostvari ciljeve. Koliko Vam controlleri pomažu i koliko je controlling dragocen u Vašoj firmi?

U našoj kompaniji controlling je izuzetno dragocen. Bez controllera, put ka ostvarivanju ciljeva bio bi više kao nasumično lutanje kroz maglu, putovanje metodom pokušaja i pogrešaka u izboru puta. Nikakav napredak u informacionim tehnologijama ne može zameniti čoveka ili osobu koja poznaje procese, ima iskustvo u toj
kompaniji i talenat za ukrštanje različitih podataka koristeći i alate koje controller primenjuje.U našem slučaju, osoba zadužena za controlling je prethodnih godina obavljala poslove u različitim sektorima kompanije i u potpunosti upoznala sve segmente rada firme.

Controlleri imaju poteškoće da prate zahteve menadžera. Kakvi su Vaši zahtevi i koji deo controllinga biste voleli da razvijete u firmi?

Controlling pruža nedovoljno informacija o dešavanjima u okruženju – o stanju na tržištima nabavke i prodaje i smatram da tu imamo prostora za poboljšanja. Potrebno je da zajedno sa sektorima nabavke i prodaje izvrši sveobuhvatniju i detaljniju analizu na tržištima inputa i autputa, da istraži ponašanje konkurencije i napravi faktorsku analizu odstupanja ostvarenog od planiranog. Faktorska analiza podrazumeva utvrđivanje značaja uticaja svakog faktora pojedinačno na analizu varijanse – odstupanja. To je statistička metoda koja se retko i nedovoljno
koristi u radu controllinga. Upravo radimo da unapređenju BI koji će controlleri više koristiti kao analitičko sredstvo. Kolege controlleri tesno sarađuju s IT sektorom na postavljanju novog informacionog sistema, a sve u cilju dobijanja što boljih i korisnijih podataka.

Controlling je u Srbiji naglo procvetao u poslednjih nekoliko godina. Da li Vas termin “controlling” asocira na kontrolu i inspekciju ili na podršku? Koje su Vaše prognoze za razvoj controllinga u Srbiji?

Controlling najčešće ljude asocira na inspekciju, ali on jeste i mora biti podrška u ostvarivanju ciljeva. Controlling u Srbiji će napredovati i biti od još veće važnosti za svakog menadžera i kompaniju s obzirom na prednosti i pomoć koju nudi. Menadžerima je dosta standardizovanih izveštaja, skoro isključivo numeričkih, s mnogo brojeva i procenata. Uz controllera izveštaji dobijaju drugi smisao, sadrže tekstualne komentare, predloge, mišljenja controllera, pa i dileme koje iniciraju diskusije i polemike, kako unutar menadžmenta, tako i između menadžmenta i controllinga. Zahvaljujući controlleru, menadžment ne mora više sam da tumači i analizira uzroke odstupanja od planiranih ključnih indikatora performansi ili postavljenih ciljeva.

PRIVATNO

Studije ekonomije završili ste na američkom fakultetu u Rimu. Možete li da kažete nešto o prednostima i manama studiranja u inostranstvu i kakav je sistem obrazovanja u odnosu na Srbiju? Kakve uspomene nosit sa studija?

Pored završenog američkog fakulteta „Džon Kabot” u Rimu, završila sam i MBA, postdiplomske studije na FTN Univerziteta u Novom Sadu i Briselskog Instituta za biznis, tako da bih mogla povući paralelu između studiranja kod nas i u inostranstvu. Na dodiplomskim studijama smo imali više prakse nego što je to slučaj na studijama u Srbiji i, s obzirom na manje grupe studenata, profesori su više pažnje posvećivali svakom učeniku ponaosob.

Profesori su otvoreni, lako dostupni za razne konsultacije i pitanja. Na MBA postdiplomskim studijama bili smo više fokusirani na studije slučaja i sticanje znanja iz stručnih oblasti. Život van zemlje, pored stručnog usavršavanja, nosi velike mogućnosti poput učenja jezika, upoznavanja kultura, sticanja prijatelja iz celog sveta i proširenja vidika.

Najveći čovekov uspeh je da održi  između privatnog i poslovnog života. Vi ste direktorka sistema od sedam fabrika i 500 zaposlenih, a pre svega majka dvoje dece. Kako uspevate da ostvarite sve?

Uspevam da uskladim obaveze u kući i na poslu. Nekada zaboravim da sam kod kuće, pa se ponašam kao na poslu, ali me ukućani vrlo brzo podsete da je prošlo radno vreme, pa uz smeh i muziku, umesto delegiranja, prihvatim se sudova. S obzirom na to da sam tek skoro zavolela kuvanje, umem da obradujem ukućane ukusnom večerom. Često se opuštam uz neku knjigu o controllingu ili kaizenu i najviše uz igru s decom jer je lepo vratiti se u detinjstvo.

U jednom intervjuu ste pomenuli da ste kao devojčica maštali da budete stjuardesa. Da li ste nekada zažalili što ste krenuli u pravcu biznisa?

Nisam zažalila jer imam utisak i da nisam imala puno izbora. Očekivala sam da ću po završetku studija doći da radim u našu firmu i tako se i desilo. Zadovoljna sam jer mislim da sam složila sve segmente koji su neophodni za sreću u životu, a to su porodica, ljubav, zadovoljstvo i posao.

„U petak po diplomu, u ponedeljak na posao”, izjavili ste za jedan magazin. Na taj način ste vaspitani. Da li ste mislili da ćete biti pošteđeni obaveza i odgovornosti dok se diploma ne proslavi?

Iskreno, nisam, jer su me roditelji tako usmeravali odmalena. Kao devojčica sam selila košnice i cedila med jer su baka i deda bili pčelari i mi smo nastavili tu tradiciju i sad su moja deca sedma generacija pčelara u porodici. U srednjoj školi sam letnji raspust provodila i u firmi kako bih se upoznavala postepeno s proizvodnim procesima. Trud i rad se kod nas posebno vrednovao i zato mi nije bilo neobično da studentsku klupu zamenim poslovnom. Naravno da mi je tada bilo draže da, kao moji prijatelji, diplomu proslavim uz „year off”, putovanja i šoping u Rimu. Na kraju, ipak bih svoju decu usmeravala ka svom putu.

I na kraju, da li imate životni moto koji Vas vodi?

Pokušavam da naučim da iz poznate  „živim da bih radila” pređem u fazu „radim da bih živela”. U životu težim da nađem balans između svega što me okružuje i da na kraju dana zaspim rasterećena. Smatram da svako treba
da teži ka svojoj sreći i zadovoljstvu u životu.