Šta se događa kada jedna osoba ili više njih, sistematski ruinira i psihički teroriše pojedinca koji, našavši se u nevoljnoj izolaciji, počinje da trpi određene psihičke, profesionalne, emotivne i druge probleme? Takva osoba trpi mobing!

Mobing je po svojoj strukturi nasrtaj na integritet ličnosti, tako da se krše ljudska i građanska prava. Gubitak dostojanstva i časti nešto je najteže što čovek može da doživi i retki su oni koji to mogu sami da prebrode.

Psiholog i predsednica udruženja „No Mobbing“ Vera Kondić objašnjava da mobing počinje strahom mobera, a traje i održava se zbog straha žrtve i ostalih zaposlenih. Ogovaranje, ismejavanje, preterana kontrola, zadavanje besmislenih poslova koji narušavaju zdravlje, oduzimanje sredstava za rad, neodobravanje godišnjih odmora i slobodnih dana, pretnje fizičkim obračunom, fizički nasrtaj, verbalni i seksualni napad aktivnosti su mobinga i njih ima u različitim vidovima zavisno od patologije i maštovitosti mobera.

„Setite se etiketiranja ljudi – nekom ,zalepe’ etiketu i onda on dokazuje da nešto nije učinio. To je vrlo često u istoriji ljudskog roda, a tranzicija je dovela do prave eksplozije mobinga na ovim prostorima“

kaže Vera Kondić.

a

Plakanje u samoći

Skrhana novinarka B. Đ., četrdesetosmogodišnja majka dvoje dece, udata, tiho govoreći otkrila nam je svoju potresnu priču. Posle dugogodišnjeg rada u jednom domaćem listu, od glavnog i odgovornog urednika B. Đ. dobija novi zadatak. Priča koju je trebalo da istraži kosila se sa njenim moralnim načelima. Zarad naslovne strane nije želela da žestoko naudi jednom ljudskom životu. Nakon žučne rasprave, rečeno joj je da za kaznu neće dobiti nijedno zaduženje niti posao. Sedela je za praznim stolom. Svim zaposlenima bilo je zabranjeno da joj se obraćaju. Nije čula ni „dobar dan“! „Kada nekome i uputim pozdrav – skloni pogled. Vilica bi mi zadrhtala kao detetu. Otrčala bih do toaleta jer su suze bile na ivici da me preplave. Ostala bih da plačem sama“, teškim, isprekidanim glasom govori B. Đ.

Posle povrede zadobijene u saobraćaju i kratkog bolovanja, B. Đ se vratila u redakciju. „Pitala sam: ,Ljudi, šta se događa?’ Prišao mi jedan od njegovih poltrona: ,Imaš novu kancelariju!’ U uglu njegovih usana video se smešak. U neverici sam pitala: ,Koju kancelariju?’ I mislila, ima boga, stvari su se sredile…Gledala sam u pravcu njegovog prsta, u staru napuštenu ostavu!“

U podrumu tuge

Smeštena je u tu prostoriju da radi administrativne poslove. Videla je prostor bez grejanja, pun vlage, insekte koji šetaju na sve strane, jedan prozor koji je prekrila paučina, i osetila stravičan miris kanalizacije… Bol u želucu naglo ju je savio. Okrenula se ka vratima i spazila dvadesetčetvorogodišnjeg muškarca bez dana radnog iskustva koji se spremao da obavlja njen posao. Dizala je glavu verujući da će posle toliko godina odgovornog rada neko čuti njen vrisak. U toj prostoriji provela je sedam meseci.

„Podizalo mi se nešto iz stomaka, širilo ka grudima i teralo me na sitno kašljucanje. Šta mi je, pitala sam se? Možda prehlada. Sedela sam puno radno vreme u kancela-riji bez grejanja. Uz neku staru grejalicu na kojoj radi samo jedna šipka. Sama u tom čemeru. Niko nije dolazio. Nisu smeli. Razumela sam ih njihov strah. I te kako sam ga iskusila. Noć mi je takođe bila teška. Legla bih skrhana, a u tri sata ujutru budili su me bolovi u želucu“. Slomljena, degradirana i izmaltretirana jednog dana pre isteka radnog vremena… Pukla je. Otišla je lekaru. Neuropsihijatar Zorica Minović videvši njeno stanje otvorila joj je bolovanje.

„B. Đ. je došla sa somatskim tegobama, gušenjem i lupanjem srca. Preznojavala se i imala poremećaj hormonalnog stanja štitne žlezde. Nakon pregleda ustanovljena je dijagnoza duboke depresije sa potrebom lečenja antidepresivima i psihostabilizatorima, uz sedmične kontrole. Napisala sam joj dijagnozu ,duboke depresije’ i omogućila joj potrebno lečenje i bolovanje u trajanju od tri meseca“, priča doktorka Minović.

Nakon tri meseca terapije i razgovora sa ljudima iz udruženja „No Mobbing“, B. Đ. se jača i odlučnija vratila na posao.

„Moje jedino poentiranje bilo je pojaviti se mučitelju na oči, uzdignute glave sa porukom: ,Nisi me slomio, a lomio si me tako dugo!’“, ponosna je B. Đ.
Ovoga puta u njenoj „rupi“ sedelo je još dvoje kolega da po kazni rade administrativne poslove. „Pružila sam im podršku i pomoć…“, sa suzama završava B. Đ.

Vera Kondić kaže da je B. Đ. imala tipične reakcije osobe koja je pretrpela mobing:

• Neverica da se to uopšte događa.
• Traženje krivice u sebi.
• Doživljaj vlastite nesposobnosti, lično obezvređivanje.
• Izbegavanje kontakata, osamljivanje, samoizolacija zbog osećanja stida jer misli da se samo njoj to događa.
• Anksioznost, depresija i drugi oblici promene ponašanja.

Tiha patnja

Pedesetčetvorogodišnja Snežana Tatarević posle 28 godina rada u kompaniji „Srbijalot“ doživela je šikaniranje i seksualni napad: „Poslovno sam 25 godina sarađivala sa kolegom iz Lutrije Kosova. Kada je 1999. godine sa svojom porodicom u konvoju napustio južnu pokrajinu, doselio se u Beograd. Bez stana, sa suprugom i decom… Pokazujući puno razumevanje, pomogla sam mu da kupi stan, a decu sam mu upisala u školu i ne žalim ni za jednim svojim postupkom. Moja jedina greška jeste što sam tog čoveka zaposlila tamo gde sam ja radila. Želela sam da njegovoj porodici omogućim hleb na stolu, a zapravo sam ja postala socijalni slučaj“, sa tugom govori Snežana.

„Posle kratkog staža pomenutog kolege u mojoj firmi počeo je da me uverava kako mu svi zaposleni o meni govore najpogrdnije reči. To je bio početak spletkarenja. Kada je iole učvrstio svoju poziciju na hijerarhijskoj lestvici u firmi, dao je sebi za pravo da uradi ono što bi svaku ženu učinilo bespomoćnom. Ušla sam u njegovu kancelariju, kada je nasrnuo na mene. Svom snagom me je pribio uza zid, svoje šake naslonio i stiskao moje grudi dok bol nije postao neizdrživ, a zatim krenuo da me poljubi. Izbezumljena, snažno sam se otrgla i pobegla glavom bez obzira. Tada moj život postaje iskonski pakao. Trpela sam pregršt šikaniranja, ogovaranja, omalovažavanja i psihofizičkog maltretiranja. Kada je počeo na jednom sastanku da poteže predmete na mene i da urla pred kolektivom, intervenisala je policija. Ja sam tiho, s patnjom, sve podnosila“, seća se Snežana Tatarević.

Tokom 25 godina rada, Snežana nijednom nije otišla na bolovanje. Bol izazvana smrću rođenog brata nakon teške bolesti i zlostavljanje koje je svakodnevno podnosila naterali su je da prvi put ode na bolovanje. Kada se posle kratkog odsustva vratila na posao, krajem marta 2007, uručena joj je suspenzija u trajanju od tri meseca i zabrana ulaska u poslovnu zgradu. Na posao se vratila drugog jula 2007. godine, ali ju je jedan od direktora isterao napolje i uručio joj otkaz, koji je kasnije u prisustvu advokata i potpisala.

„Potpisala sam, ali nisam htela da se predam. Borila sam se i boriću se do kraja“,

samouvereno kaže Snežana.

„Šta se razvlačiš slepice jedna“

Sa 24 godine, posle završenog fakulteta, lepoj M. D. bio je potreban posao. Došla je iz manje sredine, iznajmila stan i krenula u osvajanje Beograda. Aplicirala je na svim poslovima koji su zahtevali njene reference. Meseci su prolazili, ali ništa. Postavljalo se pitanje koliko će dugo njeni roditelji uspeti da finansiraju potragu za njenim snovima u „velikom gradu“. Konačno, telefon je zazvonio…

„U pitanju je poznata kompanija, jedna od onih za koju kažete: eh, kada bih tamo radila! Za prvi radni dan izabrala sam najlepši poslovni kompletić. Dok sam čekala da me sekretarica uvede kod direktora, osećala sam se samouvereno i moćno. Razgovor je protekao sjajno, a direktor je plenio ljubaznošću. Roditeljima sam rekla: ,Možete biti ponosni na svoje dete’. Ocu sam dodala: ,Tata, ne brini, direktor je fin čovek, kao ti’. Zajedno smo se nasmejali“, otkriva sada tridesetogodišnja M. D.

Prvih mesec dana na poslu, za M. D. bili su puni izazova. Sve što je učila primenjivala je u praksi, stekla nove prijatelje, dobila direktorovu naklonost i pohvale.
„Primila sam i prvu platu i sama platila kiriju. Ali vremenom, ocene mog rada bile su sve gore. Tako je mislio direktor. Svakodnevno sam dobijala najmanje deset zadataka i koliko god se trudila da ih kvalitetno obavim – nije bilo dobro. Ostajala sam na poslu i po 12 sati, nije vredelo. Svakodnevno urlanje, bacanje papira u lice… Bilo je neizdrživo. Nisam mogla nazad – kući. Moji su bili ponosni na mene, plata je bila visoka. Čemu bih se vratila?“, seća se M. D.
Ona žali što je radeći u ovoj kompaniji provela devet meseci. Za to vreme počela je da pije sredstva za smirenje. Pitala se je li moguće da sve radi pogrešno. I šta je sa onim ljudima koji su duže tamo… I šta bi bilo sa njom da je ostala, jer joj je boravak u toj firmi promenio život!

„Tog kobnog dana, doručkovala sam i ugledala njega, punog sebe, kako se sprema da nas ponovo muči, da se iživljava. Hrana mi je presela. I svi smo ćutali i trpeli. Pitala sam se: ko je od nas danas na redu? Pozvao me je u kancelariju i pripala mi je muka. Tegoba, preznojavanje… Besno se približavao i isprva sam mislila da će me udariti. Unosio mi se u lice: ,Retardirani idiote, slepice jedna, nauči već jednom!’ Stresla sam se od straha. Suze su me oblile a on se unosio u moje lice, dok me ramenom nije okrznuo tako jako da sam pala. Rekao je: ,Diži se, šta se razvlačiš tu, slepice jedna!’

Jedva sam se sabrala i istrčala. Sela sam za svoj sto, izbezumljena, uplakana i čujem: tras! Vrata su se otvorila. On je. Suze su navirale kao da se nalazim na nepoznatom mestu, sa nepoznatim ljudima i ne znam šta je sledeće. Jecala sam. Bez imalo skrupula, još bešnji došao je do mog stola i rekao mi da iste sekunde okrenem klijenta. Ruka mi se tresla, a od suza nisam videla dobro. Nisam mogla da okrenem brojeve, kada je on krenuo da zabode penkalo u moju šaku. Nije je probio. Okrznuo me je. Ustala sam i pobegla do zida. Gledali smo se. Rekao je: ,Izvini, malo sam preterao!’“

To je bio poslednji radni dan M. D. Kako nije bila prijavljena za stalno, nikada više nije imala potrebe da se vrati u taj „logor“. Dok je sastavljala delove svog bića, vreme je kucalo, a bez posla nije ni mogla da ostane u Beogradu.
„Od pretrpljenog straha nisam se usudila da tražim novi posao. Plašila sam se da je svuda isto“, seća se M. D.

Vratila se kući, a oca nije mogla, kako kaže, da pogleda u oči. „Tata, pa ja sam te uporedila sa tim Hitlerom!“, rekla sam mu. Dobila sam topli zagrljaj. Bez reči. Reči nisu bile potrebne“, tužno priča M. D.
Izgubila je tri godine svog života. Nije nigde radila. Visokoobrazovana.

Ali sa osmehom sada govori:

„Hej, pa da nije bilo tog ,slepca’ sada ne bih imala svoje blago, svoje dete!“
U rodnom gradu upoznala je ljubav svog života. Zajedno sa bebom došli su da žive u Beograd. Sada radi u jednoj banci.
„Ovako nešto se ne zaboravlja, ali… Uvek postoji lepše sutra. Mora se verovati!“

Ko je mober?

Moberi su slabe i nesigurne ličnosti. One koje karakterišu tri „N“!

• Nestručnost
• Neznanje
• Nesavesnost.

Oni izgledaju moćno, ali se osećaju podređeno i nemoćno. Zato se okružuju grupom koja ima funkciju da „proširi“ njihovu ličnost i količinu uticaja. Mobingom prikrivaju nemoć u nekoj drugoj značajnoj sferi svog života, najčešće privatnoj (brak, porodica…). Ali pre svega oni osećaju strah od žrtve jer je žrtva sve ono što oni nikada ne mogu biti. Žrtvu vrlo često doživljavaju kao konkurenciju koje žele da se oslobode. Ukratko, oni su prepotentni jer su u stvari negde, u nekoj oblasti svog života, impotentni.

a

Ko su žrtve mobinga?

Vera Kondić, psiholog i predsednica udruženja „No Mobbing“:

„U Srbiji sada od osoba koje smo dijagnostikovali kao žrtve jesu 2/3 žene, 1/3 muškarci, najčešće srednjih godina, od srednjeg do visoko-školskog obrazovanja, izuzetno sposobni, stručni i kreativni ljudi. Osim toga žrtve su još i ljudi koji nisu skloni raspravama, mirni i povučeni, oni  koji uočavaju probleme i glasno upo-zoravaju na njih, mladi ljudi na početku radnog veka koji žele da rade i koji su puni entuzijazma i novih ideja, oni čija je karijera u usponu i svi drugi koji su zastrašeni i koji se boje“.

Posledice mobinga

Zorica Minović, neuropsihijatar:

„Prva posledica psihičkog i fizičkog stanja žrtve mobinga obično je samooptuživanje, usamljenost i samoobezvređivanje, potom sledi stanje uznemirenosti. Već u ovoj fazi osobe slabije psihofizičke snage mogu potpuno da propadnu i sasvim se izoluju od sveta i porodice, ili pak da postanu agresivne prema sebi i drugima. Pojavljuju se tegobe: bezvoljnost, neobjašnjivi umor, iscrpljenost, povlačenje u sebe, demoralisanost zbog stalnog ponižavanja, omalovažavanja, ismejavanja, odba-čenosti, gubitak radosti i zadovoljstva u svakodnevnim aktivnostima, napetost”.

Borba bez posustajanja

Snežana Tatarević, žrtva mobinga:

Početkom 2008. dobila je presudu da je suspenzija nevažeća, a u junu i da je otkaz ugovora o radu nezakonit. Posao joj nije vraćen, a Snežana, protivpravno osuđena, 17 meseci izdržava „kaznu“, ne radi i ne prima platu. Tužbu je podnela Vrhovnom sudu, spor je u toku. Ostala je vedrog duha, uvek spremna na šalu. Kada smo joj uputili kompliment da lepo izgleda, odgovorila je: „Specijalno za ovu priliku odabrala sam adekvatne naočare, zar nisu sjajne? Uvek mogu reći da sam se sa 54 godine slikala za Cosmopolitan, a nikome ne moram reći zašto!“

NIKADA NIJE KASNO!

Udruženje „No Mobbing, Ljudi protiv mobbinga Beograd“ nova je organizacija i čine je ljudi različitih profesija. Jedan od njihovih ciljeva je da se na isti način kao što je fizička, uvažava i psihička strana ličnosti, te da povodom toga i posledice mobinga budu tretirane kao bolest nastala na poslu ili povreda na radu. Za sada se kao povreda navodi uvek nešto organsko ili fizičko, a ne psihogeno. „Ne kaže se uzalud ,kada duša pati, telo zove u pomoć’ – i eto psihosomatskog oboljenja. Svako ko misli da je žrtva mobinga, može da nam se javi. Nije uzalud Hemingvej rekao da niko od nas nije ostrvo sam za sebe… I kad zvono zvoni za nekim, to može sutradan biti neko od nas. Zato, pokušajmo da više verujemo jedni drugima!“, podsećaju u udruženju.

Kodeks ponašanja, koji su propisale organizacije koje se angažuju protiv mobinga, po članu 9 i 10 glasi ovako:

ČLAN 9

kjfla
Podaci koji se iznose u javnosti o preduzeću/ustanovi gde žrtva/žrtve mobinga rade ili podaci o preduzeću/ustanovi gde postoji mobing treba da budu selektovani i prikazani u svrhu sagledavanja i rešavanja situacije mobinga i izbegavanja kontraoptužbi, sa druge strane, što ne doprinosi jasnoći problema, već ga samo komplikuje i otežava.

ljeda
ČLAN 10

kajf
Podaci o mobingovanju konkretne osobe mogu se izneti samo u preformulisanoj formi, uz saglasnost sa žrtvama mobinga i s ciljem rešavanja mobinga samo na mestima na kojima se problem rešava.

„U Srbiji ne postoji zakon protiv mobinga, ali iz Vojvodine dolazi predlog takvog zakona. U ovom trenutku postoji dovoljno zakona koji se mogu primeniti u slučaju mobinga. To su Krivični zakon Republike Srbije (na primer član 137), Zakon o radu (posebno poglavlje o diskriminaciji jer su ove dve pojave u priličnoj meri slične), Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu (jer je poslodavac dužan da obezbedi bezbedne i zdrave uslove za rad, a uslovi za rad se ne mogu tumačiti usko, već su to i radna atmosfera i međuljudski odnosi) i Zakon o obligacijama (jer je radni odnos obligacija).

a

a

Izvor: Cosmopolitan