NE NAJBOLJI, VEĆ AUTENTIČAN POSLODAVAC

Ivan Marković, Employer Branding Manager, NIS AD

Gotovo da ne postoji tekst, HR događaj ili diskusija koji ne počinje zaplašivanjem (ili osvešćivanjem) HR stručnjaka o tome da je u jeku globalna borba za talente, da naši stručnjaci više nisu „našiˮ, već slobodni globalni stručnjaci, da nove generacije zahtevaju „posebanˮ pristup, da „starijeˮ generacije ne razumeju nove generacije, da HR stručnjaci moraju više da poznaju biznis i različite komunikacijske discipline, da moramo da se menjamo, da moramo da budemo drugačiji.

I tako prolaze godine, mi se iznova vraćamo rutini, zaplašivanje istinitim i objektivnim podacima potiskujemo opravdanjem da je to „globalni trendˮ, da mi možemo još ovako i da promene kod nas idu sporije. Onda se desi trenutak da naš izazov postane i izazov top menadžmenta. Odjednom izveštaji o dolasku novih kolega u kompaniju, ali i izveštaji s izlaznih intervjua, postaju naročito važna tema na redovnim sastancima lidera kompanija. U dnevnoj agendi CEO-ova HR teme zauzimaju najviše prostora.

Nikad se više nije pričalo o ljudima niti bavilo temom „zaposleniˮ nego sada. Često ponavljana konstatacija „zaposleni su naš najvažniji resursˮ dobija svoj smisao, jer tom resursu (čitaj „kapitaluˮ) pristupamo ujedinjeniji nego ikada!

Naše jedinstvo nas sada podseća da zajedno s top menadžmentom pretresemo strategiju i strateške ciljeve kompanije, vidimo gde su tu ljudi, kako tretiramo i kvantifikujemo ljudski kapital, kuda idemo kao poslodavac?

Kao rezultat tog napora, često se dešava da gotovo isti cilj, bilo da je reč o globalnoj ili lokalnoj kompaniji, bude zakucan u strategiji i glasi „nastojmo da budemo najbolji poslodavacˮ. Amin. Cilj je postavljen. Šta ćemo sad?

Kada trendovi postanu zamka

Menjamo rutinu i konačno postajemo „trendyˮ. Sada nam konkurenti nisu samo najjači igrači iz iste industrijske branše već i kompanije koje važe za dobre poslodavce i koje neguju talente kakve bismo poželeli u svojoj kompaniji. Pratimo šta je to „inˮ u svetu i kod nas, tragamo za budžetima i ubeđujemo menadžment da i mi moramo da uvedemo isto „toˮ kako bismo osvojili simpatije talenata unutar i van kompanije. Inicijative se ređaju jedna za drugom, sve vreme dobijamo podršku menadžmenta i često zaboravimo da se zapitamo kako to izgleda iz ugla kandidata. Kako će se on ili ona odlučiti za poslodavca, kada su na polici u marketu sve isti proizvodi, s istom ambalažom, sastojcima, čak i stilom komunikacije?

Budimo autentični

Tržište nam šalje signal da ovaj mehanizam ne štima. Da smo postali „jedan u nizuˮ i da je tržište prezasićeno istim proizvodima koji žele da budu najbolji i najtraženiji.

Da li je uopšte moguće biti najbolji poslodavac? Da li zaista titula „najboljeg poslodavcaˮ svim zaposlenima i kandidatima ima isto značenje?

Ideal „biti najboljiˮ zamenjujemo idealom „biti svojˮ. Svoju autentičnost budimo pitanjima ko smo zaista mi, šta su naše vrednosti, ko su ljudi koje želimo u svojoj kompaniji i koji su nam potrebni za pobedu na tržišnim trkama, i šta baš ti ljudi očekuju od svog poslodavca.

Sve ovo tera nas da razmišljamo tržišno i da oživimo modernog marketara u sebi, koji će u pravom trenutku, pravoj osobi ponuditi pravi proizvod. Usvajamo tržišne filozofije i koncept customer value proposition prenosimo i primenjujemo u HR praksi kroz employee value proposition (EVP). Baš taj EVP je naša jedinstvena mustra na putu do „autentičnogˮ poslodavca koja ima potencijal da bude magnet za ljude koje želimo da privučemo i zadržimo u kompaniji, pod uslovom da zaista znamo ko su naše ciljne grupe.

EVP mora da govori o nama i da učini da budemo zapaženi „na policiˮ među drugim konkurentima. Ujedno, baš taj EVP nam pomaže da postavimo prioritete u svojoj human capital ili HR strategiji i u tome da li će još jedan u nizu dolazećih trendova biti pravi izbor za nas. Ako ništa drugo, EVP će nam pomoći da budemo iskreni, fer i transparentni prema kandidatima i zaposlenima i da tačno znamo ko je i da li je u igri.

Glasam za autentičnost, a vi?