Sandra Barjaktarović: PROMENE NA TRŽIŠTU RADA – SUMORNA STVARNOST ZA KOJU NISMO SPREMNI

Sandra Barjaktarović, HR Direktor, HEALTHCARE EUROPE

HR profesionalci, po prirodi svoje uloge, trebalo bi da prate, analiziraju i razumeju kretanja i promene na tržištu rada, te da na njih adekvatno reaguju u skladu s postulatima i praksom struke kako bi ispunili svoju ulogu u biznis okruženju. Razumevanje tendencija na temu tržišta radne snage svakako je potrebno početi od definicije pojma radne snage ili ekonomski aktivnog stanovništva, koje, najjednostavnije rečeno, čine sva zaposlena i nezaposlena lica.

U nedavnom istraživanju EU o radnoj snazi, zaposlene osobe se definišu kao osobe starije od 15 godina koje su u referentnoj nedelji radile barem jedan sat bilo kakav posao za naknadu, novac ili porodičnu korist. Radna snaga uključuje i osobe koje nisu radile, ali su imale posao ili poslovnu delatnost i bile su privremeno odsutne s posla, na primer, zbog bolesti, godišnjeg odmora, školovanja ili osposobljavanja.

Neaktivno stanovništvo čine sva lica od 15 do 25 godina starosti koja nisu svrstana u aktivno stanovništvo, dok potencijalnu radnu snagu čine lica koja aktivno traže posao, ali nisu u mogućnosti da odmah počnu da rade. Pod potencijalnom radnom snagom smatraju se i „obeshrabrena lica”, odnosno lica koja ne traže posao zato što su uverena da ga ne mogu naći, iako su u mogućnosti da odmah počnu da rade ukoliko bi im posao bio ponuđen.

Kako je u Srbiji?

Prema poslednjim istraživanjima, u Srbiji postoji pozitivan trend u nivou zapošljavanja poslednjih nekoliko godina, pa je u prvom kvartalu 2019. godine broj zaposlenih iznosio 2.147.948 lica (Republički zavod za statistiku). U odnosu na prvi kvartal 2018. godine, ukupan broj zaposlenih je veći za 2,7%. U prvom kvartalu 2019. godine, stopa zaposlenosti populacije starosti 15 i više godina bila je 47,4%, a stopa nezaposlenosti 12,1%. Nažalost, nastavlja se trend depopulacije, što znači da je i koeficijent rasta stanovništva u odnosu na 2017. godinu negativan i iznosi –5,3%.

Prema očekivanjima statističke agencije Eurostat, Srbija će do 2060. godine imati 21% stanovnika manje nego 2015. godine. Prosečna starost u Srbiji danas je 43 godine, a udeo starijih od 65 godina u stanovništvu dostigao je 19,6%, što nas svrstava među deset najstarijih zemalja u Evropi. Predviđanje je da će se starenje nacije nastaviti, što će imati negativne efekte na penzioni sistem, zdravstveni sistem i socijalni sistem. Zaposleni će morati da izdržavaju više starih osoba. Svi ovi trendovi već sada imaju ozbiljne negativne implikacije koje utiču na tržište radne snage.

Šta se danas traži?

Povećana tražnja za radnom snagom proizvela je dosta nevolja odeljenjima mnogih poslodavaca u Srbiji koja su zadužena za zapošljavanje i selekciju. I ovde je kao kod engleskih poslodavaca, od kojih čak 41% (CIPD, 2019) kaže da je postalo daleko teže naći zaposlene u odnosu na prethodne godine, kao i da je teže zadržati postojeće zaposlene. „Upskilling” ili podizanje nivoa veština postojećih zaposlenih najčešći je odgovor poslodavaca na ove teškoće. Posledično, oni koji to sebi mogu da priušte, poboljšavaju svoje pakete zarada i beneficija kako bi privukli zaposlene, a i u velikoj meri zapošljavaju pripravnike.

Istraživanja CIPD-a pokazuju da je neefikasno uparivanje veština koje ljudi imaju i njihovih kompetencija s onim što je potrebno za uspešno obavljanje posla jedan od ključnih problema s kojima se suočavaju savremene organizacije i njihovi zaposleni. To uzrokuje brojne probleme, od smanjene produktivnosti, preko psiholoških poteškoća zbog nemogućnosti napredovanja i veće zarade, smanjenog zadovoljstva na poslu do, naposletku, povećane potrebe da se napusti posao.

Koliko dobro će se koristiti veštine i znanja zaposlenih na poslu zavisiće od toga kako je posao organizovan, kako su radna mesta ustrojena, i kakvi sistemi, procesi i prakse postoje u oblasti upravljanja ljudima. Takođe, imajući u vidu da je veći deo poslova vezan za posebne veštine, puno radno vreme i stalno zaposlenje, poslodavci moraju da ponude socijalno osiguranje i zdravije radno okruženje u borbi za privlačenje zaposlenih.

Neadekvatan obrazovni sistem

Nažalost, rešavanje problema neusaglašenosti potreba biznis sektora i obrazovnog sistema u Srbiji je palo na poslodavce, koji su prinuđeni da izdvajaju ogromne budžete kako bi bukvalno proizveli radnu snagu po meri sopstvenih poslovnih potreba. Država proces obrazovanja i dalje rešava autistično i traljavo, pa se danas poslodavci u Srbiji hvataju za glavu kad treba da zaposle mehaničara, električara, mehatroničara, lekara, mesara, vozača ili frizera. Evo samo nekih ilustrativnih podataka: prema istraživanju Najtraženija zanimanja u 2018. godini na sajtu poslovi.infostud.com, na neki oglas u proseku stigne 59 prijava, nevezano za brend poslodavca i poziciju koja se traži, dok se samo pre desetak godina na oglase podnosilo od 300 do 500 aplikacija u zavisnosti od pozicije i kompanije koja traži zaposlene.

Danas, nažalost, najveći broj kompanija mogu da sanjaju tako široku lepezu kandidata. U prvih deset najtraženijih radnih mesta su vozač, magacioner, radnik u proizvodnji, konobar i kuvar. Na listi su se posle dugo vremena našli i mašinski, elektro i građevinski inženjeri, kao i već godinama aktuelni programeri svih vrsta i specijalisti za prodaju. Najlakše se zapošljavaju programeri, ali zato i frizeri, kuvari, magacioneri, vozači i mesari.

Od početka 2019. godine, samo u fabrici u kojoj radim, 7 od 10 radnika koji su svojevoljno dali otkaz su u exit intervjuu naveli da je razlog za njihov odlazak zapravo rad u inostranstvu. Od toga su 2/3 bili muškarci mlađi od 30 godina, uglavnom nekvalifikovani – što je novost ukoliko mislimo da imamo problem samo s brain drain-om. Dve zaposlene, mlađe od 25 godina, otišle su da rade na prekookeanskim brodovima.

Takođe, evidentan nedostatak radne snage doveo je do toga da se sve više zapošljavaju marginalizovane i pasivnije radne grupe poput starijih, migranata, žena ili osoba s invaliditetom. Aktivan rad na inkluziji i diverzitetu postao je danas mejnstrim političke, socijalne i ekonomske agende skoro u svim društvima. Savremeni poslodavci danas su primorani da spuste kriterijume i standarde prilikom zapošljavanja, pa kvalitet radne snage postaje često upitan i problematičan za rad. Takođe, mnoge države su izmenile, odnosno liberalizovale svoje migracione politike ne bi li omogućile jednostavniji i brži protok radne snage i otvorile svoje tržište radne snage za nove resurse, poput Nemačke, Kanade i Australije.

A obrazovanje?

Obrazovna struktura stanovništva u Srbiji predstavlja poseban izazov. Nisu rešeni problemi u pristupu obrazovanju, postoji osipanje dece sa svih nivoa obrazovanja i po većini indikatora smo na začelju u Evropi. Još uvek oko 10% populacije ne završava osnovnu školu (ili se ne upiše ili se osipa u toku osnovne škole). U srednje škole se upisuje između 90 i 95% onih koji završe osnovnu školu (oko 80% generacije), a oko 15% upisanih ne završi srednje obrazovanje (oko 35% generacije). Svega 13% završi višu ili visoku školu. Situacija je nešto bolja ako se pogleda samo aktivno stanovništvo, ali je i tu nivo daleko niži nego prosek EU (19% s tercijarnom diplomom naspram proseka EU od oko 30%). Smanjenje broja lica koja rano napuštaju školovanje i povećanje udela stanovništva s visokim obrazovanjem u ukupnom stanovništvu, što je EU definisala kao jedan od svojih prioriteta, predstavlja izazov i za Republiku Srbiju.

Neusklađenost ponude i tražnje na tržištu rada i neusklađenost sistema kvalifikacija i stručnog obrazovanja s EU predstavljaju izazove s kojima će se Republika Srbija suočavati i u narednom periodu. Obrazovni izazov tesno je povezan s demografskim izazovom. Obrazovni izazov je utoliko veći ukoliko se ima u vidu da reforma obrazovnog sistema kasni u odnosu na druge velike sektorske reforme, te da za njene efekte treba dosta vremena.

I kako dalje?

Uz svu želju da ovaj tekst završim na optimističan način, ne nalazim dovoljno argumenata da i sama poverujem u to. Pored potrebe za ozbiljnom i korenitom reformom postojećeg obrazovnog sistema i zakonske legislative vezane za rad i zapošljavanje i za zdravstvenu i penzionu zaštitu, čini se da je Srbiji najpre potrebna i jasna strategija za zadržavanje stanovništva, podizanje životnog standarda i niz drugih stvari za čije rešenje je potrebna analiza stručnjaka iz brojnih društvenih oblasti. A za sve ovo su potrebni i vreme, i znanje, i novac. Imamo li ih?