Uloga besa u pokretanju novog biznisa

Džonatan Buš, vlasnik kompanije “Athenahealth”

g

Dosta sam razmišljao o tome šta je to što bi ne­kog nateralo da krene u potpuno nepoznatom pravcu. Naravno da je hrabrost neminovna, ali ima tu jos nečeg, više ličnog kako bi se bacili u potpuno novi biznis. To može biti ljubav, bes
ili bilo koja druga jaka emocija koja će biti podstrek, uz vo­lju i odlučnost.

ya

y
Kada je biznis u pitanju, to je podjednako važno i za onog koji proizvodi ili pruža neku uslugu, kao i za mušteriju/kup­ca. Pogledajmo primer Ubera. Svi mi imamo štrasna isku­stva sa taksi službama. Prvo, dispečer nikada nije rekao zai­sta pravo vreme kada će taksi doći, a onda kada konačno i sti­gne, uvek je u pitanju neki loš automobil koji smrdi na duvan.

S druge strane, taksisti su podjednako nesrećni zbog svih dozvola, kao i monopola koji postoji na nivou grado­va kada su udruženja u pitanju. E, tako je uspeo Uber. Sa strane onog koji pruža uslugu- tj. taksista, oni nisu mora­ li da gube vreme sa taksi udruženjima i svom administraci­jom. A kada smo mi putnici u pitanju i tu se javilo dvostru­ko zadovoljstvo – uvek znate kad će vam vozilo stići i svi au­ tomobill su uredni i čisti. Uber je zapravo uspeo da otkloni nekoliko velikih frustracija i zato je to jedan od primera ve­oma uspešnog novog biznisa.

s

Tod Park, suosnivač kompanije “Athenahealth”

s

Kompanija “Atenahelt” koju sam zajednički osnovao 1997. sa Todom Parkom pokrenuta je jer zaista nisam mo­gao da verujem koliko je zdravstvo skupo, a neefikasno. Čak i danas u Masačusetsu, gde se nalazi naša kompanija, optimalno ljudi mesečno plaćaju oko 570 dolara za zdravstve­no osiguranje. Jasno je da mi za tu uslugu plaćamo značajno više nego za kola, hranu ili garderobu, a ukoliko smo nezado­voljni uslugom ne postoji nacin da npr. zamenimo proizvod!

To ima mnogo negativnih posledica. Kao prvo, nijed­na kompanija koja se bavi zdravstvom ne brine se da li ste vi srećni njihovim radom jer to nije njihova dužnost. Niko se, recimo, ne bavi time da li vam se sviđa soba u kojoj ste smešteni, jer prvo – vi ste to već platili, a drugo – vi niste tu radi uživanja. Na taj način zapravo ne postoji nikakva veza između onaga što ste vi platili kroz zdravstveno osiguranje i onaga što na kraju dobijete. E, to me je veoma razljutilo. Zaista sam bio besan zbog činjenice da ovo tržište ne funkcioniše ni na jednom nivou – kako na nivou cena-kvalitet, taka ni na nivou humano­sti i saosećajnosti.

Ideja da uradim nešto društvenoodgovorno je zapravo ono što me je pokrenulo da uđem u ovaj biznis. To je ono što sui ostali iz porodice Buš pokusavali da urade – da pra­vimo veliku korporaciju, da zarađujemo novac, ali da podjednako pružimo maksimalnu zdravstvenu zaštitu. To je veliki san moje porodice i ja želim da radim na njegovom ispunjenu.

Zdravstvena zaštita se zasniva na jednoj humanoj ideji, čuvanju nečijeg zdravlja. Ranije kada sam gledao neke se­rije na televiziji o tome kako rade bolnice, to je jedan nada­sve ulickan prikaz. Neko dođe, da neku čarobnu injekciju i eto, pacijent je već izlecen, a lekari postaju posebna bića. To sve zaista deluje briljantno!

Ali stvarna slika zdravstva je veoma drugačija. Kada sam usao u ceo ovaj biznis, shvatio sam da tu nema baš mnogo humanosti. Ima mnogo humanih ljudi koji se bave ovim poslom, ali sam sistem ne čini mnogo da bi podsti­cao njiliovu ličnu humanost ili humanost sistema. Tako da kada medicinska sestra zaista posveti vreme pacijen­tu kako bi mu bilo lakše ili udobnije – to se smatra heroj­skim činom. Ovakvi ljudi su zaista kao blago i sve bi izgle­dalo strašnije bez njih. Ali mi moramo uciniti više kako to ne bi bili izdvojeni slučajevi.

x

Kako je nastala “Atenahelt”

x
Oduvek sam znao da neću biti lekar jer nikad ne bih mo­gao da savladam organsku hemiju. Bio sam veoma rado­stan kada sam shvatio da mogu da uspem u tom biznisu i kao preduzetnik. To sam shvatio jedne godine tokom stu­dija, kada sam bio prinuđen da se vozim kolima hitne po­moći. Dok sam posmatrao šta se sve dešava u celom tom lancu, bilo mi je jasno da se može mnogo učiniti i ako niste lekar. Nije samo rešenje u spašavanju nečijeg života, već u promeni sistema zdravstva.

d

d

To se najbolje vidi na primeru onih koji zovu ambulantna kola. Primera radi, imao sam priliku da čujem kada je zvao jedan čovek koji boluje od hroničnog oboljenja, koji nema materijalnih mogućnosti da kupi lek, niti da plati tak­si do bolnice, a ne može ni da izdrži da ide javnim prevo­zom, pa zato zove hitnu pomoć.

Ambulatna kola imaju uglavnom sve ono sto je potreb­no za pacijente sa hroničnim oboljenjima poput pomenu­tog gospodina. Imaju insulin za dijabetičare, boce sa kiseo­nikom za srčane bolesnike ili astmatičare i ostale neophod­ne instrumente. Ali po sistemu koji je tada postojao – uko­liko pacijenta saniraju u kućnim uslovima, oni bivaju pla­ćeni 500 dolara, a ako ga dovezu u bolnicu, od osigurava­jućeg društva mogu da naplate čak 8oo dolara, a naravno da trokovi rastu čak i do 2.200 dolara ukoliko pacijent mora da ostane na bolničkom lečenju.

Ali šta ako pacijent može biti saniran i u kućnim uslovi­mna? U tom slučaju opet bi moglo da se naplati 500 dolara, a ostalo bi duplo više vremena da se zbrinu i drugi pacijenti, čime bi se zarada možda duplirala ili čak utrostručila. Na taj način bi i pacijenti i zdravstvene ustanove bili zadovoljni.

Primetio sam da ovakav sistem ne samo da ignoriše efi­kasnost i preciznost, već ignoriše i kvalitet nege pacijenta. Zaista me je dovodila do ludila činjenica da sistem ne može bolje da funkcioniše. Tada sam odlučio da uđem u biznis sa ambulatnim, tj. sanitetskim vozilima. Međutim, dok sam se ja organizo­vao, nekoliko manjih firmi je počelo time da se bavi i shva­tio sam da sam propustio svoju šansu.

s

Naš prvi biznis plan

x

y

Razmišljajući kako još bolje mogu da unapredim posto­jeći zdravstveni sistem, palo mi je na pamet zdravlje žena. Iskreno, ideju za to mi je dala moja supruga koja je po stru­ci babica. Često je dolazila s posla pričajući najneverovatnije stvari koje se dese u porodilištima i sa čestim primeri­ma mizogenije. Posle dugo razmišljanja, rešio sam da se posvetimo poslu vezanom za zdravlje žena, tako što bi upravo Sara mogla da napravi program koji bi bio mnogo humaniji prema porodiljama ili budućim majkama. Tod Park i ja smo napravili bizis plan u Harvard biznis školi za mrežu porodilišta, verujući da je takav plan mnogo humaniji i efikasniji. Iako nismo do kraja razradili ceo plan i projekat, mi smo se ipak upustili u njega.

Naš projekat je bio veoma komplikovan i težak za pri­menu. Zavisili smo od bolnica, privatnih praksi, asocijaci­ja i osiguravajućih kompanija, baš kao i od državnog medi­cinskog pravilnika. Bukvano smo sa svima morali da vodi­mo ozbiljne pregovore. Ali ceo tim je bio pun entuzijazma, bili smo mladi, puni energije i vere u ono sto radimo. Zna­li smo da sistem ne valja i bili smo posvećeni da uspemo u svojoj ideji. Za nas to nije bio samo posao.

Kada smo počeli da radimo na izgradnji svoje klinike, pripremiii smo sajt sa svim neophodnim podacima. Konačno, u pregovorima sa doktorima shvatili smo jednu jako bitnu stvar koju su nam rekli: mnogi od njih su nas save­tovali da je administracija ono što najviše privlači lekare da promene mesto rada. Ni veća plata ni bolji uslovi nisu to što ih privlači, ali manje papira i administracije je ono sto ih oslobađa da se u potpunosti posvete svom osnov­nom poslu. Tada smo shvatili da je i to jedan zaista bitan deo u ce­lokupnom biznisu sa zdravstvenim sistemom. Danas kada pogledam, nakon 18 godina, ceo naš sistem je postavljen potpuno drugačije i to je ono čime sam veoma zadovoljan.

b

Kakvi su nam dalji planovi

f
Kada je u pitanju zdravstveni sistem, sve se vrti oko leka­ra. Oni su ti koji diktiraju uslove, tempo rada, kao i sam način – nebitno da li je u pitanju bolničko lečenje ili farmakologija.

d

d

Zato smo se dosta povetili stvaranju boljih uslova za same lekare. Temeljno smo analizirali šta je ono što leka­ri najmanje vole da rade i zaključili da su opet u pitanju pa­ pirologija i administracija. Primera radi, prosečan lekar od osiguravajućih kompanija primi oko 1.000 faksova (da li verujete da u današnje vreme neko i dalje šalje faks) koje mora da proveri, odobri ili samo potpiše. Samo da bi se, na primer, uradio jedan snimak skenerom, lekar mora da po­puni neviđenu količinu papira. Dakle, nedostatak huma­nosti i prema ovoj branši.

I svake godine je sve komplikovanije. Na ovaj način le­kari zapravo pola svog radnog veka poklone lečenju pacije­nata, a drugu polovinu administraciji. Promenom legisla­tive menjaju se i pravila za doktore koje oni moraju da po­štuju, a koji nemaju nikakve direktne veze sa lečenjem pa­ cijenata. Kako to možemo popraviti?

Mi, naravno, ne predlažemo da se ceo zdravstveni si­stem postavi iznova, tu smo gde smo. Ono što mi želimo je­ste da uvedemo male inovacije u ceo sistem. U okviru na­ših klinika planiramo da angažujemo oko 4.000 ili 5.000 ljudi koji će obavljati sve one tehničke i administrativne poslove.

Kada doktorima budete vratili njihovo vreme koje su provodili u administraciji – vi ćete dobiti potpuno nove lju­de koji ce moći više da se posvete pacijentima, imaće više vremena i za sebe i za svoje obaveze, privatne ili poslovne. To je, naravno, bolje za sve.

Izvor: Nacionalna Poslovna Revija (članak iz novina)