UČITI, OBUČITI, PA SE MANJE MUČITI!, DEJANA MANIĆ KAVGIĆ, HR BUSINESS PARTNER, AD IMLEK

Koliko puta ste čuli sledeće fraze:

“Nisam ja lud da ga tome naučim, a posle da se kiti mojim perjem”

“Taman posla da mu to objasnim, pa da mi preuzme posao”

“Ha, da neće možda da me dodatno plate da ih obučim?”

Dejana Manić Kavgić, HR business partner, AD Imlek

Potpuno sam sigurna da ste se nekad u svojoj karijeri susreli sa ljudima koji ovako razmišljaju, ili što je još gore, ponašaju u skladu sa tim. Pokušavala sam da nađem opravdanja. Nakaradno društvo i okolnosti u kojima živimo su nas možda prisilili da tako razmišljamo. Poslodavci su ti koji nam kreiraju radno okruženje, pa ako dotične kolege nisu imale priliku da čuju drugačije i da u tom smislu budu naučeni, nije ni čudo što tako razmišljaju.

Na svu sreću, rekla bih da smo kao društvo i kao pojedinci u proteklih nekoliko godina usvojili neka nova znanja. Iskreno se nadam da ste zaposleni u takvom radnom okruženju koje neguje kulturu deljenja znanja. Profesionalni razvoj pojedinaca, grupa i cele organizacije najviše zavisi upravo od svesti poslodavca o važnosti aspekta razvoja zaposlenih. Ukoliko ne postoji svest o važnosti kreiranja kulture razvoja i kulture deljenja znanja kao njenog bitnog segmenta, teško da će zaposleni nešto raditi na tom polju. Bez obzira na ovu činjenicu, i dalje verujem da pojedinci mogu sami kreirati bolje radno okruženje i organizaciju ukoliko sami to žele, tj. najčešće, ukoliko uvide koliko im je to korisno.

Jedino validno pitanje, koje svi mi imamo puno pravo da postavimo jeste:

Šta ja imam od toga!?

Postaviti ga baš ovako je sasvim korektno jer ga postavljamo u svim mogućim sferama života, pa zašto ne tražiti odgovore i na polju našeg posla, na kojem inače provedemo više od pola životnog veka? Lakše je obučiti kolege, objasniti im kako da jednostavnije razumeju i obave posao, nego stalno slušati pitanja, suočavati se sa nerazumevanjima, ispravljati tuđe greške, i, na kraju, dobijati više posla da ga sami obavimo. Ukoliko kolege i saradnike sa kojima svakodnevno radite, ili na koje ste upućeni prirodom vašeg posla, obučite da postanu sposobniji i veštiji, jednostavno rečeno – sebi olakšavate život.

Šta ovim dobijate? Više vremena na raspolaganju i manju verovatnoću stvaranja i gomilanja stresa. Zato ne propuštajte priliku da izdvojite vreme i strpljenje da vašim kolegama nešto pojasnite ili ih nečemu naučite. Ukoliko uspete da ih osposobite da se bave nečim za šta prethodno nisu bili kompetentni, tj. nisu imali potreban nivo znanja i veština – eto lepote! Deo zaduženja možete na njih preneti, a vama ostaje više vremena da se bavite složenijim stvarima. Pa šta je tu lepo? – pitate se.

Verovali ili ne, većina sposobnih ljudi uživa u dobijanju složenijih zadataka, a oni kojima to i ne predstavlja posebno zadovoljstvo, svakako će od rukovodioca kad tad dobiti neki novi izazovan zadatak. Neretko se dešava da rukovodioci najčešće zbog hitnosti i bitnosti posla, baš vama dodele taj novi izazovan zadatak. Naravno, vi već imate sasvim dovoljno obaveza i ne znate kako ćete sve postići. Možda ste se i bunili, ali odgovor je uvek sličan ovome: “Znaš da niko drugi nije dorastao tom zadatku” ili “Ti ćeš to ipak bolje uraditi od osobe X”, ili “To je odlično za tvoje dalje usavršavanje” … Nije loše čuti ovakve komentare, jer to obično znači da vaš rukovodilac ima poverenja u vas i ceni vaše lične sposobnosti. Ali svakako bi vam prijalo da nekada neko drugi dobije poneko dodatno zaduženje, ili makar da dobijete dodatnu pomoć.

Ima vas koji ovo čitaju i pitaju se:

A šta ako ja nekoga tako obučim pa mi sutra „dođe glave“?

Ako ste kompetentni za posao koji obavljate, konstantno radite na sopstvenom razvoju, doprinosite organizaciji i sigurni ste u svoje sposobnosti, to što ćete raditi na razvoju drugih zaposlenih može biti samo prednost. Ako ipak radite u okruženju koje to ne ume da prepozna, možda to i nije najbolje mesto za vas. Možda ste ga prerasli i vreme je da tražite bolju priliku.

Neki mi kažu da sam idealista, ali meni je to slično kao kada svoje dete naučite da hoda, piše, vozi bicikl ili pliva. Kako se osećate kada nacrta divan crtež, napiše najbolji sastav u razredu, osvoji nagradu na nekom takmičenju? Nekako smo na to uvek ponosni. Pa zašto ne bi bili ponosni na kolege na čiji smo napredak na bilo koji način uticali?

Da se vratim na početno pitanje: Šta ja od toga dobijam? Evo nekoliko odgovora, a vi ćete se sigurno setiti još nekih.