Svetski naš! Luksuzni srpski džem stigao na Menhetn

Domaći džemovi- od Srbije do Amerike

,,Za šest meseci smo izašli na američko tržište i uopšte nije bilo teško jer postoje distributeri koji uvoze robu iz regiona i distribuiraju naše proizvode. Inače, imala sam kontakt sa jednim distributerom i pitala sam da li bi bili zainteresovani za jedan luksuzni proizvod koji nema oznaku zemlje porekla, ali je prvenstveno gurmanski. U Srbiji do sada niko nije koristio začinsko bilje u džemovima, dok na svetu postoji nekoliko brendova koji su pokušali,”

kaže Jovana Lea Simić u razgovoru za „Novu ekonomiju”

U Bakingemskoj palati britanska kraljevska porodica imala je priliku da degustira prirodne džemove sa začinskim biljem iz Srbije, koje je princ Čarls dobio na poklon prilikom nedavne posete Beogradu od Jovane Lee Simić, direktorke firme JDM, po čijoj se recepturi prave domaće marmelade.

Pre godinu dana Jovana je promenila posao, napustila je korporativni svet u jednoj velikoj revizorskoj kompaniji i počela da se bavi uslužnim pakovanjem džemova ,,Little blue pot” u svojoj firmi. Izuzetno plaćen posao HR koordinatora za region zamenila je preduzetništvom, što je prilično hrabar i rizičan potez i zato je interesantno čuti zašto se odlučila za takvu poslovnu avanturu.

Nakon šest meseci počela je da izvozi svoje proizvode na američko tržište, na kojem je prošle godine prodato nekoliko hiljada tegli džemova. Do kraja ove godine planira da plasira 15.000 teglica pekmeza od kajsija sa majčinom dušicom, džema od šljiva sa ruzmarinom i slatko od višanja sa crnim biberom. Pozajmila je novac od roditelja, koji mora da vrati, i očekuje je još mnogo posla na plasmanu i izvozu proizvoda.

Nova ekonomija: Tokom posete Srbiji princ Čarls je obišao mlade preduzetnike gde ste se i sreli sa njim. Kakav je bio taj susret, da li vam je pričao o svojoj proizvodnji, pošto se i on bavi proizvodnjom organskih džemova?

Jovana Lea Simić: Bio je veoma opušten u komunikaciji sa nama, došao je u dizajn inkubator da upozna mlade preduzetnike. Prvo je pitao kako sam došla na ideju da se bavim ovom proizvodnjom, zatim je postavljao konkretna pitanja, kako gajimo voće, šta radimo na plasmanu proizvoda i slično. Takođe, dodao je da se i on bavi sličnim poslom, da ima svoju proizvodnju džemova koje izvozi iz Velike Britanije u Ameriku. Između ostalih poklona koje je dobio u Srbiji, ja sam mu poklonila svoje džemove sa začinskim biljem. I nakon dolaska u London, poslao nam je svoje proizvode da probamo, nedavno su stigla dva paketa džemova iz njegove firme.

NE: Kakvi su kraljevski proizvodi, koje džemove proizvodi njegova firma?

J. L. Simić: Njegova firma pravi organske džemove od raznog voća. Poslali su nam džem od kupina, jagoda, malina, marmeladu od pomorandže i namaz od limuna, koji u Velikoj Britaniji mnogo vole. Ono što je meni bilo zanimljivo, primetila sam da iako su njihovi proizvodi organski, dodaju se neke supstance koje mi ne koristimo, kao što je pektin koji služi za želatiranje. Za pektin je naznačeno na njihovom pakovanju da je dozvoljena supstanca, ali mi je ne koristimo u našim proizvodima, već isključivo prirodne sastojke.

NE: Za vaše proizvode kažete da su prirodni, ali ne i organski, zašto nemate sertifikat organskog proizvoda?

J. L. Simić: U Srbiji se niko ne bavi ozbiljno organskom proizvodnjom voća, postoje mali proizvođači koji imaju nekoliko stotina kilograma organskog voća, ali nama je to malo, nemamo ni za jednu turu izvoza. Niko neće da se bavi organskim uzgajanjem voćnjaka, jer je potrebno nekoliko godina da bi se zemljište pripremilo za takvu proizvodnju, a poljoprivrednici već imaju voćnjake koje bi trebalo da unište. Posle toga, da čekaju tri godine i počnu ponovo. Pored toga, sertifikacija je veoma skupa i iznosi između 5.000 i 15.000 evra. Mi nabavljamo voće sa Fruške gore, koje nije hemijski tretirano, prirodno je, ali ne postoji sertifikat. Ove godine će nam biti potrebno nekoliko tona voća, proizvodnja se nalazi u Irigu, gde naša partnerska firma proizvodi džemove po mojoj recepturi. Zatim, gotov proizvod prebacujem u magacin i drugarice mi pomažu da etiketiramo i pakujemo tegle za izvoz. Proizvodnja je, dakle, po mojoj recepturi, kao PL (private label) artikal, dok proizvođač ima svoje kontrolore kvaliteta i tehnologe. Moj posao je da kažem koliko da se doda šećera, koliko grančica majčine dušice, ruzmarina ili zrna bibera i oni spremaju po mojim receptima.

NE: Vi ste napustili veoma dobra plaćen posao, zbog čega?

L. Simić: Pre petnaestak dana bilo je godinu dana od osnivanja firme. Pre toga, radila sam u velikoj stranoj firmi na rukovodećoj poziciji, kao HR koordinator za region i smučio mi se korporativni posao. Nije mi se dopalo, bila sam opterećena svojim i tuđim problemima i dala sam otkaz. Pri tome, imala sam odličnu platu i ne znam kad ću je dostići sa svojim privatnim poslom, ali pored toga bila sam najnesrećnija u životu. I pošto obožavam hranu, odlučila sam da se bavim nekom prehrambenom proizvodnjom.

NE: Mnogi se ne usuđuju, u ovako nepovoljnim ekonomskim uslovima, da pokreću svoj posao.

L. Simić: Za mene osnivanje firme nije bio korak u nepoznato, jer sam završila Ekonomski fakultet i master iz oblasti ljudskih resursa, trenutno sam na doktorskim studijama. Zbog svega toga, verovala sam u svoje procene, znala sam da planiram i osmislim proizvod, imala sam predznanje. Mesecima je trajala analiza za koji proizvod da se odlučim, šta da proizvodim. Partner sa kojim sam počela da radim već je imao iskustva u industriji hrane, pa mi je u tom pogledu bilo lakše da se povežem sa ljudima na tržistu. Kasnije smo se razišli i sad radim sve sama. Preduzetništvo je način života i rada koji meni mnogo više odgovara, jer meni odgovara da ako treba radim šest nedelja po 15 sati, ali da onda jednom tokom radne sedmice u 11 sati mogu da odem na kafu. Dakle, nemam problem da radim, ne bežim od rada, ali mnogo mi znači što sada mogu da stojim iza poslovnih odluka, da mogu da promovišem radnu etiku koju podržavam. I želim da je proširim, a ne da budem deo nekog velikog sistema koji me ograničava. Preduzetništvo je, po mom mišljenju, manje rizična odluka ako posmatramo način života. I to je moj izbor, jer nije sve u novcu. Sad sam mnogo srecćnija iako imam manje novca, ali mogla sam tako da postupim jer još uvek nemam porodicu i odgovornost prema nekom. Nažalost. drugi nemaju tu slobodu, da napuste posao kojim su nezadovoljni, jer imaju kredite i odgovornost prema porodici. Zato sam odlučila da je pravi trenutak da pokušam da otvorim firmu.

NE: Prilično brzo ste izašli na tržište SAD, koliko ste izvezli do sada?

L. Simić: Za šest meseci smo izašli na američko tržište i uopšte nije bilo teško jer postoje distributeri koji uvoze robu iz regiona i distribuiraju naše proizvode. lnače, imala sam kontakt sa jednim distributerom i pitala sam da li bi bili zainteresovani za jedan luksuzni proizvod koji nema oznaku zemlje porekla, ali je prvenstveno gurmanski proizvod. U Srbiji do sada niko nije koristio začinsko bilje u džemovima, dok na svetu postoji nekoliko brendova koji su pokušali, jedan u Kanadi, drugi u Velikoj Britaniji, ali se prodaju na lokalnom tržištu. Ne postoji nijedan takav proizvod na globalnom tržištu i naš džem sa začinskim biljem je prvi na američkom tržistu. U početku je bilo komentara da je cena od 15 dolara po teglici visoka, ali za dve nedelje se rasprodalo oko 500 tegli i onda je poručena sledeća količina od oko 1.000 tegli, koju je otkupio jedan veliki trgovinski lanac. Nastavili smo sa isporukom i u Americi smo prošle godine prodali nekoliko hiljada tegli. Ove godine planiramo oko 15.000 da izvezemo.

NE: Stiče se utisak da u domaćoj industriji hrane nisu zadovolje ni potrebni standardi i propisi, pošto često slušamo kako kvalitet mesa nije zadovoljavajući, sokovi ne sadrže potrebnu količinu voća, kako vi ocenjujete domaću industriju?

L. Simić: Ne mogu da govorim o drugim proizvodnjama, ali problem je što naše institucije koje su zadužene za analizu nemaju savremenu tehnologiju. I onda naše laboratorije ne mogu da odrade napredne analize koje strana tržišta traže. I za dodatne analize potrebno je slati uzorke u inostranstvo. Uglavnom firme koje se bave globalnom distribucijom hrane zahtevaju analize iz čuvenih svetskih institucija i laboratorija koje se time bave i koje su relevantne za industriju hrane, kao što je jedna u Nemačkoj. Kod nas se često dešava da ljudi ne urade analize i ne znaju šta prodaju na tržištu. Da bi se radilo kako treba, prilično je skupo i zahteva ulaganja, u mojim proizvodima nema sastojaka koji dodaju masu, već proizvodi sadrže samo voće, šećer i začinsko bilje. Ne dodajemo vodu, voćni sok, pektin. I ono sto zbunjuje potrošače i dovodi ih u zabludu jesu oznake na pakovanju. Na primer, imamo na našem tržištu poznate strane proizvođače džemova i na njihovoj etiketi pise 100 posto voće. Ali, kad se okrene pakovanje i pogleda deklaracija, sastojci su: 51 posto voćni sok, oko 20 odsto koncentrat. 15 posto voće, zatim ostalo i aditivi. Potrošači nisu edukovani, ne gledaju deklaraciju i zbog toga takvi proizvodi prolaze na tržištu.

NE: Kako se to može urediti, da li nam nedostaju neki propisi?

L. Simić: Svakako treba promeniti pravila deklarisanja robe, da potrošači znaju šta kupuju. Na pašteti, recimo, deklaracija je napisana toliko sitnim slovima da se i ne vidi jasno i narod ne razume šta tu piše. Svaka roba ima kupca, neko nema novca da kupuje skupe proizvode, ali može kupiti marmeladu od voćne kaše u kojoj nema nekih aditiva. Takođe, potrebno je da se ne promovišu proizvodi kao zdravi ili da su namenjeni za decu, ako nisu zdravi. Ono što meni smeta u svemu tome, kad nešto kupujemo mi ne znamo poreklo proizvoda, volela bih da, kad odem na pijacu znam odakle je paradajz, da se zna poreklo mesa. Na primer, kod piletine, da znamo da li je pile hranjeno nekim koncentratom, da li je dobijalo hormone rasta. Neophodno je da se to zna, da se napravi klasifikacija proizvoda. Pogotovo kad se dešavaju nepogode kao što smo imali poplave. Volela bih da znam da li je povrće na pijaci stiglo iz poplavljenih područja. Isto tako važno je raditi na edukaciji potrošača da znaju šta kupuju i šta da čitaju na deklaraciji.

NE: Domaći proizvođači ne trude se mnogo oko pakovanja proizvoda, za razliku od proizvoda u inostranstvu. Da li je najveći problem novac?

L. Simić: Više je pitanje edukacije proizvođača o tome koliko je dizajn važan. Kod nas ljudi vole tradicionalnost koja je prežvakana i dosta brendova ima sličnu ambalažu, recimo boje, kutija, sve je slično poslednjih 50 godina. Moja firma je radila na dizajnu sa domaćom agencijom i brend izgleda svetski. Dakle, ne mora se mnogo novca izdvojiti zato što postoje u Srbiji talentovani dizajneri i dobre agencije koje se time bave. Na pocetku najviše smo uložili u ambalažu, i to oko pet hiljada evra. I desilo mi se nešto veoma zanimljivo. Naši poznanici su bili nedavno u Americi i kupili su nas džem, a nisu znali da je iz Srbije i doneli teglu da nam pokažu američki proizvod. Kad sam im rekla da su kupili moj džem, nisu mogli da veruju, nisu ni primetili etiketu iz Srbije. Od udruzenja UEPS dobili smo nagradu za dizajn i ambalažu i bili smo jedina mala firma koja je dobila priznanje za dizajn. Globalni portali i magazini za dizajn svrstavaju naše proizvode u najbolje dizajnirane na svetu prošle godine, u vrhu smo poznatih svetskih brendova.

NE: Planirate li izvoz na jos neka tržišta?

L. Simić: Planiramo da pokrijemo tržiste Velike Britanije, Skandinavije, Japan, Kinu, Švajcarsku. Za sada naši proizvodi se prodaju na dva mesta u Srbiji, imali smo dogovore sa nekim specijalizovanim prodavnicama, ali Amerikanci su otkupili svu robu koju sam imala. Orijentisani smo na velika tržista, i ako uspemo na tržištu SAD, gde je organska hrana trend, lako cemo proci i na drugim tržištima. U oktobru sledeće godine planiramo da idemo na sajam kvalitetne i luksuzne hrane, koji se održava na Menhetnu.

Izvor: Nova Ekonomija