LJubaznost i toplina malih preduzetnika

Kažu svi da u poslu nema emocija, da je danas sve bazirano na interesu. Da ne treba raditi srcem, već samo glavom. Da treba biti hladan. Ne znam, možda ovi frižideri to mogu. Možda ovo pivo treba da bude takvo. Ja sam, ipak, samo čovek…

 

U delu grada u kom živim, Branko i Ceca imaju prodavnicu. Ljubazni i vredni domaćini, u kasnim četrdesetim godinama. Kad god svratim u radnju, neko od njih je tu. Nekada mala radnja na ćošku, postala je prodavnica sa prilično širokim asortimanom. Ako nečega trenutno nema na policama, nabaviće oni ubrzo. Ono što uvek imaju jeste pivo. I uvek samo jednu vrstu. Moram da priznam da nisam ljubitelj tog brenda i izbegavam ga po cenu odlaska u drugu radnju. Više puta sam se začudio čemu ta isključivost, pogotovo kada vidim široku paletu ostalih proizvoda. Jednom prilikom, kasno uveče, zatekao sam Branka samog u radnji. Naplatio mi je nekoliko sitnica po koje sam došao i opet sam se našalio da sad moram u drugu prodavnicu po pivo. Branko se malo zamislio i upitno me pogledao. Kao da se premišlja da li ću ga razumeti. Naposletku je započeo priču.

Znaš, komšija, Ceca i ja radimo mnogo godina. Znaju nas kupci, znaju nas i dobavljači. Nismo nikada nikome ostali dužni ni dinara. Znamo da nismo veliki da bi se oko nas otimala konkurencija i obaveze plaćamo na vreme. Danas je to retkost, znamo i mi, ali tako smo napravili firmu. Moraju da budu plate radnicima na vreme i moraju dobavljači da budu isplaćeni. Čim ne platiš jednom, odmah svi saznaju i postaješ obeležen. Eto, komšo, gledaš na televiziji te bankarske termine. Svaka zemlja ima taj kreditni rejting. Što je lošiji to im je skuplji kredit. Znamo to i mi, pa ne damo da nam taj rejting opadne. Razumeš, komšo?

Branko se zagleda u mene, kao da proverava da li da priča dalje. Ćutim i klimam glavom da razumem, a on nastavlja:
Verovatno se usled toga pročulo za nas, dolaze nam komercijalisti sa svih strana. Nema dana da nam u radnju ne uđe barem njih dvadeset. Jedan za margarin, drugi za jogurt i mleko, treći za testenine, četvrti za kućnu hemiju. Svi imaju računare u koje ukucavaju neke podatke. Svi su u nekoj žurbi, moram prvo njih da uslužim pa tek onda mušterije koje kupuju. I prepametni su. Svi znaju šta je najbolje za mene. Svi imaju neke akcije. U početku svakog meseca, posle svake nedelje, sad je počelo svakog dana. Objašnjavaju mi šta je na izuzetnom popustu, izračunavaju mi koliko će mi se isplatiti, ako ne uzmem propustiću životnu priliku… Jes’ ko da ću se obogatiti na toj njihovoj akciji. Svi ponavljaju isti tekst, kao da su roboti. Ja mu kažem neću da uzmem, on ponovo iz početka isto, ja ga opet prekinem, on opet iz početka… Znaš li da nekima nisam uspeo ni ime da upamtim, toliko su samo pričali o tim proizvodima. Meni to nije normalno. Da radim sa čovekom, a da mu ne znam ni ime.

Dok mi je pričao, Branko se premestio do frižidera sa pivom i izvadio jedno. Ono koje nikada nisam želeo da kupim.

Do pre godina, držali smo i mi sva piva koja su postojala. Volim ja da imam asortiman. Šest proizvođača u ponudi. Ne znam da li se sećaš, to je bilo kada su svi reklamirali, kao da se samo pivo traži. Svakog dana su mi dolazili komercijalisti, supervizori, regionalni direktori, ma ne znam više ko je šta nudio. Aka uzmeš samo nas, dobićeš tendu, ako ne uzmeš njihov dobićeš frižider, ako prodaš najviše dobićeš i police i poklone… To nije bilo normalno. Ponekad se pojave istovremeno i jedni i drugi. Jedan ubeđuje mene, drugi ubeđuje Cecu. Dolazio je tada i Bogdan,ja ga se ne sećam, ali Ceca mi kaže da ga je primećivala. Mlad, sitan dečkić, ni nalik ovim ostalima iz konkurencije. Nije baš mogao da se nametne lako, čak su ga malo i zezali pošto je tek počeo da radi i zato što je tih. Ceci je bio nekako simpatičan, videla je da je pošteno dete pa mu malo pomagala, poručivala i kad nam nije bila potrebna roba…

Branko je uzdahnuo, dok je i dalje držao onu bocu u ruci i okretao je.

Kad je Ceca otišla na operaciju srca, nismo to nikome pričali. Čak ni zaposlenima u trgovini. Ali, na meni se videlo. Kad živiš sa nekim ceo život, radiš sa njim, stvaraš zajedno, mučiš se zajedno… boli i tebe kada boli njega. Morali su da joj ugrade stent, zakrčili su joj se krvni sudovi. Dok je bila u bolnici ja sam radio, da malo skrenem misli. Dolazili su u radnju i dalje svi ti komercijalisti. I dalje su pisali u te njihove sprave, pokazivali mi nove akcije, kačili flajere po radnji… Niko od njih nije ni primetio da nema Cece. Niko nije ni pitao. A šta ćeš, kad sam čuo da obilaze po trideset radnji dnevno. Pa i ne čudi me da ništa ne primećuju. Samo je Bogdan prišao i pitao me odmah kako sam, jesam li dobro. Odsutno sam rekao da nisam i on se izvinuo i povukao iz radnje bez obavljenog posla. Samo kad je operacija prošla kako treba, Bogu hvala. Ceca se oporavljala polako u bolnici. Posećivao sam je svakodnevno. Jednog dana ugledam Bogdana ispred bolnice, kako drži neki buket cveća i čeka nekog. Prišao sam mu, pružio ruku da se pozdravimo, a on mi pruži onaj buket iz njegove ruke i reče: ,Pozdravite Cecu i poželite joj, molim vas, brz oporavak u moje ime”, izgovorio je tiho i stegnuo mi ruku u znak podrške. Zatečen, nisam stigao ni da mu se zahvalim na pažnji, već je bio na izlazu iz bolnice. Lep i jednostavan buket poljskog cveća. Odneo sam ga Ceci koja se obradovala toj pažnji. Neko se setio. Ne znam kako da ti objasnim komšo, ali za mene to pivo nije samo pivo. Od tada, samo Bogdan ima pravo da drži pivo u mojoj radnji. Zbližili smo se. Skoro nam je tek ispričao da ga je onog dana kada je otišao u posetu, šef kaznio sa dvadeset odsto jer nije ispunio dnevni plan obilazaka. Nije ga ni pitao za razlog. Računar je izlistao nepravilnost i tu nema razgovora. Kažu svi da u poslu nema emocija, da je danas sve na bazi interesa. Da ne treba raditi srcem, već samo glavom. Da treba biti hladan. Ne znam, možda ovi frižideri to mogu. Možda ovo pivo treba da bude takvo. Ja sam, ipak, samo čovek … Evo, uzmi sada ovo pivo. Probaj ga. Ne košta ništa večeras.

Uzeo sam pivo iz njegove ruke i krenuo kući. Seo sam na prvu klupu i otvorio ga. Hladno pivo. Hladno i napolju. A meni, ipak, toplo oko srca.

O autoru

Vladimir Miletić.
Direktor inostrane kompanije.
Konsultant iz oblasti karijernog napredovanja.
Pisac motivacionih priča i govora.
Možete mu pisati na:
vladimirmiletic33@gmail.com