3 moguća scenaria u današnjim kompanijama. Šta hoće poslodavac, šta radnici, a kakva je realna slika u Srbiji danas?

Što više čitam i slušam priča o menadžmentu u kompanijama kod nas, to češće vidim paradokse. Posebno kod ovih naprednih, mladih, što su pročitali više knjiga o liderstvu i menadžmentu nego što je trebalo. Takođe, problem su i sve češće vesti u kojima se govori kako je to “na Zapadu”, ili “u velikim firmama”, ili u “liderima svetskog tržišta”. I to je ono što pravi problem za svaku od strana u jednačini, a ima ih bar dve, često i tri. Za početak voleo bih da naglasim da ovaj post nije podstaknut isključivo diskusijom na Facebook profilu, drage mi koleginice. Ta diskusija je samo neposredan povod, a razloga je mnogo, i oni se skupljaju već neko vreme. Naglasio bih samo to da kada pišem i pričam, mislim na ljude koji su u poslu bliskom mom, tj web developmentu, web designu, online startup-ima i slično.

a

Cin I: Zaposleni hoće svoj deo?

Džaba napredni kurs, ako se ne razumeju fundamentalne stvari. Evo recimo baš nedavno sam imao višesatnu diskusiju sa vrlo dragim kolegom i prijateljom o odnosu između zaposlenih i poslodavca. I ne, ne radi se o priči iz sada već čuvenog blog posta o radnicima i radnoj snazi, već o nečemu sasvim drugom. Diskusija je počela oko toga šta je čija obaveza – i tu je stvar jasna, obaveza poslodavca je da u skladu sa dogovorom sa radnikom obezbedi uslove za rad, poštuje zakone i propise, i na dogovoreni način, u dogovorenom roku isplaćuje dogovorenu platu radniku. Obaveze radnika su da radi dogovoreno vreme poslove koje je dogovorio poslodavac, da poštuje dogovor u pogledu obima, kvaliteta rada i rokova. To nije sporno, zar ne? Ok, nakon toga sledi problem – kaže moj kolega, da programer ne bi trebao biti plaćen isto ako radi za poslodavca dizajn ili development za klijenta koji je zvučno ime, i koji je potpuni anonimus. Zašto? Ok, ako postoji razlika u obimu i količini posla, to nije sporno, ali ako je u oba slučaja posao identičan? Pa ipak, smatra on, treba radnik da bude plaćen više. Zašto? Nije ista odgovornost. Koja odgovornost? Odgovornost prema klijentu. Aha… a kakve veze ti imaš sa klijentom? Pa… Ali moj poslodavac će to od zvučnog klijenta naplatiti više… Više ili manje, to je njegova stvar, ti radiš posao koji ste se dogovorili, za platu koju ste se dogovorili, i to nije tvoja stvar. Ali ja sam mislio… Sve što si mislio možeš da realizuješ kada ti budeš bio nečiji ili svoj gazda

a

a

Cin II: Poslodavac hoće radnika koji će disati za firmu?

a

Nije problem samo u radnicima, problem je i u poslodavcima. Najviše što od radnika u realnim uslovima možete očekivati je da bude profesionalan i korektan, sve preko toga je divan bonus i plus, ali ne sme da se na to gleda kao na nešto što je normalno i očekivano. Manjak ambicije, želje za dokazivanjem? Zašto bi se svako dokazivao. Neko ko svoj posao radi profesionalno x godina naravno da nema preteranu želju da se dokazuje i nadmudruje sa mladim lavovima. On je vredan resurs, na koga možete računati od 9 do 17h, i to je to. U 17h vaš prioritet može biti nova funkcionalnost za klijenta, njegov je porodica, ili hobi, ili odmor i to je to. Racionalan čovek sigurno neće otići u pola posla ako sve gori, naročito ako snosi deo odgovornosti, ali ako to nije nešto što po svaku cenu mora biti rešeno odmah, ako nije krizna situacija najvišeg ranga, potpuno je ok da ode kući.

Ali ja želim da moji radnici sami shvate neverovatan potencijal situacije u kojoj se nalazimo, i da komunicirajući sa mnom telepatski, svoj život daju za ideju… Za svaki napor koji je preko predviđenog, radnik treba da bude adekvatno nagrađen… Ako je firma mala, ako je na početku, na primer time što će dobiti deo kolača za svaki kvartal ili svaku godinu provedenu u firmi, ako već ne postoji mogućnost da se prekovremeni rad plati. I sve više razumem ljude koji neće da rade prekovremeno, toliko sam horor priča čuo o neisplaćenim bonusima u velikim firmama, da je to strašno. Hoćete više od 100%? Onda neki incentive podsticaj mora postojati.

Potencijal situacije u kojoj ste – za vas kao vlasnika, poslodavca – jeste veliki, veličanstven, vama može promeniti život. Ljudima koji su samo zaposleni verovatno neće. Može im doneti po zaslugama veću platu, bonuse i sl, ali ne možete očekivati da rade kao da je njihovo, ako nije, bar malim delom.

Partner je neko ko deli ne samo lepo već i ružno… ne mora rizikovati uloženi novac, ali nešto mora – najčešće rad 😉

a

a

Cin III: Startup kultura u Srbiji?

Ne postoji. Zato što oni koji bi trebalo time da se bave ne umeju i ne žele. Zato što nemaju uslova, znanja, mogućnosti. Zato što nemaju izgrađen ekosistem koji podržava takve pokušaje. Ne postoje uslovi, investitori, infrastruktura. Ne biva u pustinji. Zato na svetu postoji par mesta gde ove čudne biljke cvetaju, i zato je cilj svih da odu na neko od tih mesta. I ne, to ne znači da ako ste rođeni u Americi – imate ogromne šanse za uspeh, samo znači da imate manje prepreka, ali i dalje morate napraviti nešto dobro.

Postoje pojedinačni slučajevi, i oni su super… i divno je da postoje… takođe, postoje tamnoputi teniseri, belci u NBA, žene sportski vozači, niski košarkaši, visoki fudbaleri. To su izuzeci.

Ono što čujemo, odnosi se na uspešne slučajeve, a oni nikada nisu većina. Kako i sam Guy Kawasaki kaže – Ideas are easy, implementation is hard.

a

a

Izvor: Ftw