Čovek koji više ne postoji

Kako izgleda prvi dan nakon otkaza i svi naredni, kad odjednom više nikoga ne zanimate, od Nacionalne službe za zapošljavanje,  do banke, i mislite da izlaza nema…

Nema pripreme za taj dan. Kao što čovek ne može da se pripremi za veliku nevolju, za elementarnu nepogodu, za odlazak drage osobe, ma koliko da je duga bolest nagoveštavala da je kraj blizu.

f

OTKAZ

s

s

Dokument u kome to piše zove se rešenje, crno na belo, da su te se rešili. Gledaš u papir i ne razumeš, pitaš se da li je moguće, ali ništa ne shvataš, nisi u stanju da povežeš da to ima veze sa tobom. Opšte mentalno stanje – zombi. Sutradan se budiš bez navijenog sata, pre svitanja. Um te munjevito obaveštava da tog dana ne ideš na posao. To je novi dan, drugačiji, mnogo drugačiji jer se prvi put ne raduješ što ne moraš da žuriš da ne zakasniš… Šta sad?

Prošlo je više od godinu dana. Uradila sam sve da zaboravim kako su izgledali poslednji meseci državnog posla: premeštanje i rad na ozbiljnim procedurama o kojima ništa ne znam; neodgovorno i bahato ponašanje šefa institucije koga više niko u državi nije kontrolisao; svakodnevni osećaj da idem na osmočasovno izdržavanje zatvorske kazne; susret sa nemoćnim inspektorima rada koji se žale na vlastiti težak položaj i maltretiranje od nadređenih. I konačno, dan posle rešenja o otkazu u kome jedino što uspevam da razumem jeste da ja nemam nikakvo rešenje, za sebe, za svoj život. Od čega ću da živim, da kupim hranu, da platim stan? Gde ću da nađem posao kada ga već dugo nema za stotine hiljada drugih? Kakva blagodet bi bila penzija! A nemam ni godine ni staž. Jedino žena koja je dobila otkaz može da bude nesrećna što nije starija, samo da bi bila penzionerka sa sigurnim primanjem. Uopšte više nije bitno koliko je to para. Važno je da se preživi, kako god!

d

f

Posle tridesetak godina svakodnevice čiji je najveći deo činio posao, stigao je dan u kome je izgledalo kao da ništa pre toga nije postojalo. I da ispred, takođe, nema ništa. Ima ambis, doduše, koji potpuno ispunjava prazninu tog dana. Trenutak u kome sam pomislila – znači tako nekako se ose­ća čovek koji u jednom takvom danu odluči da krene prema mostu, prema balkonu… Onda mi se zavrtelo u glavi, malaksalost, strah, uhvatila sam se za dovratak, dišem duboko i panično govorim u sebi – sve je u redu, sve će biti u redu.

Razmišljam, dobiću neku paru na birou, pa i to je nešto, za novi početak! Eto razloga za bar malo optimizma. Sa tom slamkom spasa krenula sam u Nacionalnu službu za zapošljavanje. Zvuči kao NASA. Bokte skoro da tako i izgleda, bar ona glavna zgrada na Gundulićevom vencu. “Dobili ste otkaz po članu 171. Zakona o radu i nema­te pravo na nadoknadu!” Zanemela sam. Da li je moguće?! Taj član Zakona govori o “nesavesnom i nemarnom radu”, svakako nečijem, ali ne i mom. To što sam ja tužila poslodavca za zlostavljanje i za nezakoniti otkaz, nema veze.

Neshvatljivo mi je da radnik kojem je dece­nijama od plate uziman doprinos za zapo­šljavanje nema pravo makar na minimalac u trenutku nezaposlenosti, čak i u slučaju da je “skrivio” otkaz ili ga sam dao. Pogo­tovo, što se isti doprinos uzima i od priho­da poslodavca. Pa gde idu te pare? Osim ako ne u te velelepne kancelarije “NASA” koja nije u stanju da organizuje ni najjed­nostavnije usavršavanje za ljude sa višim i visokim obrazovanjem. Makar zarad duševne terapije dok se nadaju novom poslu. Ceo angažman te institucije svodi se tek na puke prekvalifikacije “iz kelnera u majsto­ra i obrnuto”.

v

b

I kad sam pomislila da na toj adresi više nemam šta da tražim, našla se jedna save­sna osoba čiji savet mi je bio zlata vredan. Potrebno je bilo da mi neko kaže da bilo kakav privremeni posao ili ugovor o delu može da bude novi osnov za ostvarivanje novčane nadoknade. Dakle, niko u toj zgradi za navodno zapošljavanje nema, ili ne oseća kao obavezu da čoveka bez posla poduči o zakonskim pravima i mogućno­stima! To je prepušteno dobrim ljudima. Tako sam, samo zahvaljujući sticaju sreć­nih okolnosti, u narednih godinu dana dobijala tridesetak hiljada mesečno, što je najviši iznos, od kojih sam mogla da sastavim kraj s krajem. Da stvar bude zanimljivija, službenici u “NASA” je tek posle nekoliko meseci, u četvrtom rešenju, pošlo za ru­kom da tačno izračuna visinu nadoknade. Dolazak u banku lica bez zaposlenja, dakle, bez prihoda, dalje je “prosvetljenje” o sušti­ni stvarnosti. Nema više čekova, dozvolje­nog minusa, raznih kartica kojima me je banka velikodušno obasipala, a da ih nika­da nisam tražila, nema one lepeze osveža­vajućih kredita, takoreći za džabe. Račun je presušio, pa i potreba banke da se sa mnom bavi. Poruka je bila jasna – banka na mene više ne računa, pa nema potrebe ni da ja u istu svraćam , ako već nemam šta da uplatim.

Onda sam bacila pogled na svoj CV, dote­rala ga po pravilima najboljih standarda dobre poslovne lične karte i počela da se javljam na retke oglase za posao. Jedan, drugi treći… Stižu mi povratne informacije o stotinama visokoobrazovanih ljudi koji žele isto radno mesto. Za najobičnije po­slove sa visokim obrazovanjem javljaju se čak magistri i doktori nauka. Prijatelji mi kažu da se manem ćorava posla – na konkursu nema zapošljavanja. Moraš da nađes onog ko će baš tebe da zaposli, pa i da izmisli radno mesto za tebe!

Na sve strane sveta sam razglasila da mi treba posao, da radim bilo šta. Onima koje dobra poznajem poslala sam CV. Onda je od njih stigao odgovor da ja nisam svesna gde živim. Biografija je vredna poštovanja, ali kao takva više nije preporuka… Ovi da­nas mogu samo da te se uplaše – rekao mi je dobar prijatelj.

j

h

I dok sam ja tražila na jednoj, posao je stigao sa druge strane, posle pola godine. Opet, na moju sreću, ili zasluženo. Svejed­no. Dovoljno za prestanak noćnih mora i povratak u normalan zivot. U ovoj priči postoji još jedan važan momenat. Naime, kako onaj ko nema banke u džepu da sačuva dostojanstvo, da makar zaštiti svoje pravo i da pokrene sudski postupak zbog nezakonitog ponašanja? Od­ govor je – nikako. Osim, ako ti advokat nije rođak ili prijatelj. U mom slučaju, to je bila dobra drugarica . lmajući u vidu stanje stva­ri u pravosuđu, svako plaćanje tužbi i roči­šta je investicija u neizvesnu budućnost. U sudu više ne možeš da računaš na pravdu i zakon, bar ne sa sigurnošću, dobronamerno me je upozorila advokatica. Radni sporovi, koji inače spadaju u prioritetne postupke, traju godinama. U mom slučaju, prvo ročište je zakazano tek nakon godinu dana od otkaza. Posebna priča je šta radi, odnosno kako i od čega živi čovek koji je nezakonito otpušten, posebno ako ima porodicu i decu, u godinama neizvesnosti koje slede!?

Susret sa državom i zakonom u mojoj situ­aciji izgledao je krajnje neprijateljski. Kao da čovek sa egzistencijalnim problemom nije ničija briga. Ne postoji.

Na kraju, svako ko se preko noći “našao na ulici” neminovno završi kod nekog le­kara, specijaliste. Dermatolog je najčešće među prvima. Jednog jutra imala sam šta da vidim, koža mi je izgledala ko Miroovo platno, zasuta crvenim tačkama i fleka­ma. Psorijaza! Šta je sad pa to? Nastaje od stresa, ne umire se od toga, ali se i ne leči. I tako do kraja života. Tada više ne možeš ni da plačeš. Tražiš način da se ne ugušiš od nemoći.

s

s

Jedan za drugim, nagomilani problemi obavezno vode i u ordinaciju psihijatra. Tu sam saznala da su moja vrtoglavica i strah zapravo pretpanični napad, izazvan stresom. Nisam imala pojma da tako ne­što postoji, ali mi je laknulo. Kao da to nije ništa, bilo mi je lakše što nije nešto gore. Kad očajan čovek već dođe do klinike, te­lesno i duševno povređen, zapravo shvati da je najviše postiđen pred sobom. I to boli. Mnogo. A onda, kad se osvrne oko sebe, ugleda bezbroj drugih izbezumljenih ljudi: arhitekticu koja je premeštena na mesto kasirke, ženu kojoj je propao privatni po­sao, ponižene stručnjake, kuvaricu koju je maltretirao gazda restorana… Ljudi bez volje, u depresiji, neki u teškom stanju, ukočenog pogleda i gotovo biljke.

Ova je samo jedna vrlo lična prica o gubit­ku posla. I svaka je takva. Danas ih je u Sr­biji mnogo. I previše. Nema naravoučenija. Svaka pouka je, takođe, vrlo lična.

f

 Izvor: Nova Ekonomija

Pročitajte još:

Niste dobili posao – šta sad?

CV se ne piše samo kada tražite posao