Netransparentni ugovori sa investitorima

a

Iako zakonodavni okvir predviđa da se koriste javne i transparentne procedure kod državnog ugovoranja (zakon o javnim nabavkama, zakoni o privatizaciji i stečaju kao i drugi propisi), vlast često direktnim pregovaranjem bez raspisanih javnih poziva izvrdava deklarativnu transparetnost u radu državnih organa kao i princip ravnopravnosti svih učesnika na tržištu. Takvi ugovori se pravdaju „posebnim državnim interesom“, kao i zahtevima partnera da se čuva poslovna tajna, iako se po pravilu stvaraju velike obaveze za državu (u pojedinim slučajevima čak i više stotina miliona evra).

U tekstu će biti predstavljeno nekoliko ugovora koji po svom značaju (bolje reći po obavezama koje država preuzima) zaslužuju posebnu pažnju. To su ugovori oko „Beograda na vodi“, Jata, Železare Smederevo (osim poslednjeg), FIAT-a i Bus-plusa. Posebna priča su podsticaji za zapošljavanje koji se dodeljuju po potpuno arbitrarnim kriterijumima, a koji se ogledaju ne samo u novčanim iznosima (koji idu i do astronomskih 60.000 evra po radnom mestu) već i u raznim olakšicama koje uključuju i izgradnju fabrika od strane lokalnih samouprava.

a

Železaru u Smederevu od prve prodaje prate afere

a

Afere sa železarom počinju 2002. godine, kada je mimo bilo kakve procedure data pod kontrolu i upravljanje kompaniji US Steel. Usledio je „brzopotezni” stečajni postupak, dirigovan iz kabineta premijera i ministra privrede, koji je vođen vrlo efikasno, ali sa namerom da se razjure svi potencijalni kupci osim US Steel-a. Oglas za prodaju je objavljen samo u lokalnim novinama, sa kratkim rokom, bez namere da se promoviše prodaja železare inostranim kupcima, i naravno, nijedan kupac se nije pojavio osim „predviđenog”.

Usledila je i prodaja za cenu od samo 21,3 miliona dolara, bez obaveza. Stečajna masa je iz naplate mogla da namiri poverioce sa oko 2% od vrednosti njihovih potraživanja pošto su ukupna potraživanja poverilaca bila preko milijardu dolara.

Kako su inostrani poverioci potraživali preko 100 miliona dolara, protiv države Srbije pokrenuti su razni postupci, pošto su svi smatrali da je prodaja nameštena, a da je cena daleko ispod realne vrednosti. Usled pritisaka koji su pojedini poverioci vršili preko svojih vlada na Srbiju, doneta je odluka da se na posredan načine isplate višemilionski iznosi za neke od njih.

Pored toga, Vlada je sklopila i poseban „tajni” ugovor sa US Steel-om mimo stečajne procedure, kojim je preuzela i neke dodatne obaveze vezane za železnički transport, gde se omogućuju dodatne privilegije kompaniji, a na štetu Železnica Srbije. Međutim, usled afere koja je ubrzo izbila u javnosti oko provizije od šest miliona dolara, a vezano za nekoliko visokih funkcionera iz kabineta premijera Đinđića, taj ugovor je sklonjen u stranu. Interesantno je da su 2007. godine Amerikanci tražili da se ugovor ipak realizuje, ali nisu mogli da pronađu originalni primerak, pa je ta obaveza države ostala mrtvo slovo na papiru (koji je nestao).

Železara je „transparentno” otkupljena ne za 1 dolar nego 50 miliona dolara

a

Skandali sa železarom su se nastavili i kada je US Steel odlučio da napusti Smederevo 2012. godine, usled nepovoljnih tržišnih okolnosti. Tada je vlada Mirka Cvetkovića odlučila da „spase radna mesta” i preuzme za 1 dolar Železaru od US Steel-a. Kako se sve dešavalo u jeku predizborne kampanje, tom prilikom je prikriveno da je država platila železaru ukupno 50 miliona dolara (dva i po puta više nego što je svojevremeno prodata) tako što je za taj iznos „otkupila” potraživanja koje je US Steel iz Košica imao prema železari u Smederevu.

Agonija države sa „stranim investitorima” u Smederevu se nastavila i prilikom pokušaja prodaje iz 2014. godine – kada je vlada Aleksadra Vučića bezuspešno pregovarala, nudeći raznorazne ustupke nekadašnjem menadžmentu iz US Steel-a na čelu sa Džonom Gudišem. Nakon višemesečne agonije i „dramatičnih” pregovora sve je palo u vodu pošto „kupci” nisu bili spremni da daju bilo kakve garancije, a tražili su da im se obezbedi veliki novac za tekuće poslovanje. Rešenje za neugodnu situaciju pronađeno je u angažovanju „profesionalnog” menadžmenta, pa je brže-bolje raspisan poziv za upravljanje železarom.

Vlada kao dobrodošlicu HPK Inžinjeringu daje više od 110 miliona evra

a

Nakon sprovedenog javnog poziva, sklopljen je ugovor sa HPK Inžinjeringom na čelu sa Peterom Kamarašem. Ugovor nikada nije objavljen, a posebno je poražavajuće da je država pre potpisivanja ugovora preko Fonda za razvoj dala „kredit” železari od oko 110 miliona evra. Time je izabranom menadžmentu država omogućila da „vrti” veliki obrtni kapital (koji je uključivao i tadašnje zalihe železare).

Novi menadžment se nije preterano proslavio uspešnim poslovanjem, a prema „Politici”, železara je u toku 2015. godine imala gubitak od oko 150 miliona dolara (u trenutku pisanja ovog teksta nisu još objavljeni finansijski izveštaji za 2015. godinu). Kapitalni promašaj pravdan je izuzetno negativnim okolnostima na tržištu čelika – ali sve to nije razlog da se ne objave ugovorne odredbe.

a

Poslednja transakcija sa železarom je transparentna ako…

a

U aprilu 2016. godine usledila je prodaja železare kineskoj kompaniji Hestil. Procedura je bila potpuno javna i transparentna, sam ugovor je odmah objavljen i za sada se može konstatovati da je prvi put postupak prodaje/upravljanja sproveden transparentno. Sam ugovor ne sadrži nikakve „sporne” odredbe i ako se transakcija realizuje (u toku su predradnje) to će biti veliki uspeh.

U ovom trenutku nema podataka da li pored objavljenog ugovora ne postoji neki memorandum o razumevanju ili nepisani dogovor kojim se Vlada obavezuje da će Hestilu omogućiti određene subvencije ili pogodnosti. Ako to nije slučaj, ova transakcija predstavlja upravo primer kako se i najveći državni poslovi mogu sklapati na trasparentan način i u državnom interesu.

a

„Beograd na vodi” – umesto najavljenih 3,5 milijardi dolara, ulog je samo 150 miliona

a

Postupak ugovoranja projekta „Beograda na vodi” primer je netransparentnog postupka praćenog velikim manipulacijama u javnosti kako je u pitanju ogromna investicija od 3,5 milijardi dolara da bi se opravdalo posebno pogodovanje investitoru. Premijer Vučić je „pronašao” investitora u obećanoj zemlji – partneru za investicije u Srbiju – Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Kritike opozicije i stručne javnosti da se pregovori sa kompanijom Eagle Hills iz Emirata vode na netrasparentan način i na diskutabilnu estetiku, urbanističke probleme i javni interes celog projekta bili su odbijeni grubom argumentacijom vlasti da su oni pronašli investitora koji je voljan da uloži 3,5 milijardi dolara. Visina investicije je, po tvrdnjama vlasti, opravdavala sve, jer po njima, niko drugi ne bi uložio ni približno toliko.

Međutim, kada je ugovor objavljen, videlo se da nije u pitanju nikakvo ulaganje 3,5 milijardi dolara, već je to ukupna vrednost projekta koji će se realizovati u periodu od 30 godina. Pri tome, ulog partnera iz inostranstva je više nego 20 puta manji, 150 miliona dolara u kapital uz kredit od 150 miliona zajedničkom preduzeću koje se formira sa državom (i koji se naravno sa kamatom vraća partneru). Pored toga, predviđa se da strani partner odobri zajam državi od 90 i od 40 miliona za troškove eksproprijacije i uklanjanja železničkih šina (koji još uvek nije realizovan). Nakon početnog ulaganja partnera, nisu previđene nove investicije, već će se projekat „finansirati” sam od sebe, odnosno, sredstvima od prodaje stanova odnosno poslovnog prostora koji se bude gradio, a sve do vrednosti od 3,5 milijardi. Odnosno, investitor osim početnog uloga po svemu sudeći neće uložiti ni dolara, jer će budući kupci otplaćivati troškove gradnje samih objekata. Takvi ugovori se uostalom već sklapaju za gradnju prva dva objekta od po 20 spratova.

Radi olakšavanja realizacije investicije, donet je i poseban zakon kojim je omogućena eksproprijacija privatne svojine za realizaciju komercijalnog projekta. Time je i pravna sigurnost privatne svojine dovedena u pitanje, jer se eksproprijacija sprovodi mimo javnog interesa zbog realizacije komercijalnih poslova u kojima država nema čak ni većinsko vlasništvo.

a

a

Izvor: Nova ekonomija