Neko mora da bude majstor

TIHOMIR RAJLIĆ, generalni direktor Simensa u Srbiji

“Simens i deli i ne deli poslovni ambijent u Srbiji, budući da mu je dve trećine prometa od izvoza. Mi smo zadovoljni ambijentom”, počinje razgovor za “Novu ekonomiju”, pomalo I neočekivano, Tihomir Rajlić, generalni direktor Simensa u Srbiji.

Ta kompanija je u zemlji prisutna više od jednog veka. Danas “opslužuje” lokalne samouprave i veće privatne firme kojima je potrebna podrška “energetičara”. Takođe, u Subotici ima fabriku vetrogeneratora, koja je jedan od najvećih srpskih izvoznika.

Rajlić Simens vodi godinama, pomalo i na specifičan način u odnosu na druge domaće menadžere. Državne politike ne komentariše često, subvencije države ne koristi, ne vidi mnogo svrhe od novih poslovnih udruženja, više se uzda u tradicionalne “komorske” sisteme- vrlo je aktivan u nemačko – srpskoj privrednoj komori, pa čak mu ni birokratija ne predstavlja veliki problem. lpak, za sebe ne misli da je “neuobičajen”

“Nema mnogo stranih investitora koji stalno razgovaraju o Narodnoj banci, kursu, podršci privredi. To sami rešavamo. Simens je, na primer, u poslednje tri godine u Subotici povećao broj zaposlenih sa 495 na više od 1.000. Za to nismo imali subvencije države, to su naše potrebe koje su rasle iz potreba tržišta. Za naše proizvode nemamo danas tržište u Srbiji, ali ga imamo na drugom mestu i način na koji smo mi uključeni u globalno tržište nam omogućava da rastemo. Srbija nam pruža povoljan ambijent – jako je dobra industrijska kultura naših zaposlenih, imamo zadovoljavajuću infrastrukturu, mada se nalazimo 12 kilometara od granice, pa ni nema mnogo “prostora” da ne bude dobra.

Nova ekonomija: Kakva su vaša iskustva sa obrazovanjem zaposlenih?

Tihomor Rajlić: Simens je okruženje koje motiviše svoje zaposlene na stalno usavršavanje i edukaciju. Postoje brojni interni i eksterni programi, kao i učenje stranih jezika, koje naši zaposlenl pohađaju. Što se tiče kolega iz fabrike u Subotici, kada smo počinjali imali smo mnogo priučenih ljudi. Danas podižemo, u dogovoru sa subotičkim školama, njihov stepen obrazovanja.

NE: Na koji način mislite “priučeni”, da li su to mladi ljudi koji izlaze iz škola nedovoljno obučeni ili govorite o starijim radnicima koji nemaju savremene veštine?

TR: Mi imamo jako mladu ekipu u Subotici, a školski sistem nije prilagođen našim potrebama i samo kroz interno usavršavanje je moguće da steknu potrebne veštine koje su neophodne za rad u proizvodnji u Subotici.

NE: Da li postoji dovoljna potreba na tržištu za određenim znanjima da bi se menjali školski sistemi?

TR: Sećam se vremena Stipe Šuvara i školskih reformi iz tog perioda. Mislim da smo tada već “promašili” određene stvari. Pre svega kad je reč o visokom vrednovanju pojedinih apstraktnih veština – sociologa, komunikologa i sl, a zaboravili smo na bazične veštine. Neko mora da bude majstor, električar, mašinbravar.

NE: Pobegli smo u elitizam?

TR: Ne bih to nazvao elitizmom. Mislim da je preovladala poruka “idi sine u školu da ne moraš da radiš”. To nam je ostalo od socijalizma. U Subotici smo pre tri meseca zapošljavali više radnika i nekoliko ljudi je pitalo da li mogu da rade neki kancelarijski posao. Ne znam na kakav su konkretno posao mislili. Današnja industrija je drugačija od naših hiljadu zaposlenih u Subotici, 26 je u centralnim službama. To je sasvim dovoljno administracije.

NE: Treba i neko da osmišljava, da se bavi inovacijama. Da li smo se pretvorili u destinaciju za šrafciger industriju?

TR: Nećemo biti to. Naše odeljenje konstrukcije, tehnologije zavarivanja, tehnologlje materijala, kontrole kvaliteta, logistike, nije administracija. I to je proizvodnja. Grešimo i u shvatanju šta je proizvodnja. Nisu u pitanju samo “masne ruke” i težak fizički posao.

NE: lmamo li u Srbiji preduslove za sofisticiranu industrijsku proizvodnju?

TR: Naša fabrika govori da ima. Posebno ako uzmete u obzir činjenice da se upravo u Subotici proizvode najsavremenije tehnologije u oblasti obnovljivih izvora energije iz vetra, kao i da svaka četvrta vetrenjača u Evropi ima instaliran generator proizveden u Srbiji.

NE: Ali nema je dovoljno. Da li je problem u menadžerima?

TR: Ne bih komentarisao kako se rukovodi drugim firmama. To je pitanje kulture, ambijenta, branše u kojoj se radi. Mi živimo u lažnom ubeđenju da možemo da probudimo nekadašnje gigante. Međutim, proizvodnja koja je nekada bila veoma uspešna, danas nema tržište i jednostavno nema potrebe za istom. Ne kažem da pojedini delovi, na primer, Lole, Prve petoletke, 14. oktobra ne mogu da rade, ali pitanje je koji su to delovi i šta da rade. To moraju rukovodioci tih firmi da definišu. Važno je ići u korak sa vremenom i pratiti zahteve tržišta i tada verujem da će uspešne industrijske proizvodnje biti više u Srbiji.

NE: Da li biste u ovom trenutku preuzeli rukovođenje nekom srpskom kompanijom koja nema tu sigurnost koju ima Simens?

TR: Ne bih, ali iz drugih razloga. Ovde se teško dostiže konsenzus da su za uspeh potrebni vreme i kapital. Čini mi se da ljudi ovde nemaju istrajnost. Da naprave plan i da istraju u njegovom rešavanju, pa da se za pet godina vidi gde je ko stigao. Zaboravili smo tako da radimo.

NE: Da li vam otežava poslovanje to što živimo u praktično permanentnoj predizbornoj kampanji?

TR: Na direktno poslovanje to nema uticaja. Možda utiče na raspoloženje naših zaposlenih. ali na preduzeće ne.

NE: Stalno se vraćamo na to da vam pozicija, da ste u globalnom sistemu, omogućava da budete “izolovani” od loših strana srpskog poslovnog ambijenta?

TR: Ne bih rekao da smo izolovani, možda pre da smo otporniji na te stvari. I kad razgovaram sa svojim kolegama, uglavnom su izbori prva tema. Međutim, mi nemamo vremena da budemo u opoziciji. Moramo da rešavamo ovozemaljske probleme, građevinske dozvole, lokacijske dozvole…

NE: Očekujete li da će Srbija da postane značajnije tržište za Simens?

TR: Srbija je i danas značajno tržište, ali u drugom delu portfolija Simensovih proizvoda. Zasada generatore koje proizvodimo u Subotici ne prodajemo ovde, ali sam ubeđen da ćemo i to početi. Biće vetroparkova, u Plandištu, Alibunaru i još nekih projekata za Srbiju i nije toliko bitno da li će svi ti projekti da se realizuju. Bitno je da se ”pokrene”, da uvek ode korak dalje. Svaki veliki projekat otvara more mogućnosti – za dobavljače, građevinsku industriju, druge prateće industrije. To su projekti koje, kad se postave, treba i održavati, eksploatisati…

NE: Zašto danas nemamo takva postrojenja, projekti postoje odavno?

TR: Nisu zakoni bili odgovarajući, nije bilo novca. Nemojte da zaboravite da proizvodnja energije iz obnovljivIh izvora košta više nego klasična. Mora da se dostigne neko blagostanje u društvu da bi se krenulo i u tom smeru.

NE: I velike i bogate zemlje preispituju svoje ciljeve u pogledu dostizanja određenog procenta kapaciteta za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Očekujte li da će se ti planovi korigovati ”na manje”. Može li to da utiče na vaše poslovne planove?

TR: Normalno je da se takvi planovi revidiraju. To je potrebno. U mnoštvu ideja o alternativnoj energiji dosta toga se pojavilo – i geotermalna energija, energija sunca, vetra, biomasa… Simens je, na primer, prestao da se bavi solarnom energijom. Zbog kretanja na tržištu videli smo da ne možemo da držimo korak s konkurencijom, a razgradnja panela je ekološki upitna.

NE: Reforme u Srbiji nikako da se dogode.

TR: O tome morate sa drugima da pričate. Nisam neko ko ima uticaja na to.

NE: lpak, to može da se odrazi na poslovanje.

TR: Mi poslujemo efikasno i danas. Svako je odgovoran za svoje poslovanje. Ako želimo da imamo razumevanja za neko zakonodavstvo, onda planiramo i da poslujemo po njemu.

NE: Možda druge firme nisu toliko profitabilne da mogu da se tako lako prilagode.

TR: Mislim da to nema veze sa profitabilnošću nego sa strukturom poslovanja. Ako vam neko gleda kroz prste da poslednjih 15 godina ne plaćate poreze i doprinose, onda to ume malo da zanese.

NE: Smatrate da je Srbija dobro mesto za izvoz. Zbog čega onda i druge strane kompanije ne dolaze?

TR: Da je dobra destinacija postoji mnogo dokaza. U skorije vreme je došao Boš, Mercedes dolazi, Lidl… Zbog čega strane kompanije ne dolaze u većem broju, to je pitanje o kojem ljudi koji stvaraju ambijent treba da razmišljaju. Možda treba poraditi na imidžu države. Ja afirmativno govorim o Srbiji, ali ja sam jedan.

NE: Na koji način je najbolje afirmisati?

TR: Prava afirmacija je predstaviti zemlju kao dobro mesto za život i poslovanje. Za to moraju da se urede neke stvari. Mora da postoji dobra infrastruktura, ne samo putevi, nego i IT, železnica, pravna sigurnost i sve ostalo što smo pomalo i zanemarili. To je sve mnogo skupo i treba vremena da se uredi. Najteže je dovesti ljude ovde, provesti ih, da vide zemlju, upoznaju ljude i kulturu. To je prvi korak.

NE: Kad to sve vide, onda odu u opštinu nešto da završe i tu nastaju problemi.

TR: U Srbiji je nezadovoljan investitor samo onaj koji se nije pripremio. Mora da se zna gde se dolazi, mora se poznavati kultura. Mora čovek i da se prilagodi mestu na koje dolazi. Mi stvarno nemamo problem sa birokratijom. Možda nekad nešto ne možemo da dobijemo za mesec dana, ali dobro, dobićemo za dva. Jednostavno, ako nam nešto treba, ispunimo sve zakonske zahteve i nema razloga da to ne dobijemo.

NE: lstičete da zapošljavate mlade. U Srbiji ima i mnogo radnika u srednjim godinama, njima je isto teško da dođu do posla.

TR: Kao što svet stoji na mladima, tako i mi pokušavamo da stvorimo kadar koji će dugoročno da bude kod nas. Nažalost, tačno je da je na tržištu rada mnogo “starijih” ljudi, ali pitanje je koliko su oni obučeni i da li su samo godine prepreka za zapošljavanje, nedostaje tu mnogo puta i motivacija da se radi, krene u nešto novo. U svakog treba ulagati. Zapošljavamo i “starije” stručnjake. Mi nemamo u firmi nikakve diskriminatorne odredbe u vezi sa starošću, polom, religijom, raznolikost je uvek dobra.

NE: lmate li problem da nađete stručnjake?

TR: Već godinu dana imamo problem da nađemo tehnologa-metalurga. Nljedan fakultet u Srbiji ne školuje studente tog profila.

NE: Koliko vam takvih stručnjaka treba?

TR: Treba nam. Da li jedan ili 21, nebitno je. Primera radi, uzmemo inženjera mašinske struke pa ga kod starog prof. dr Varge sa Novosadskog univerziteta, koji je odavno u penziji, učimo tim veštinama. Kad on ne bude više mogao to da radi, imaćemo problem. To su veštine koje rastu sa potrebama proizvodenje, koje školski sistem nije ispratio.

NE: Mogu li da se uvezu radnici?

TR: Nije rešenje uvoziti stručnjake na tržište koje je nekad “znalo da radi”. Sever je nekad imao 4.000 zaposlenih i bio je ozbiljna firma u evropskim merilima.

On je lošom privatizacijom danas sveden na 300 zaposlenih, ali industrijska kultura postoji u Subotici. Neko će se “zakačiti” na novu firmu, naći će posao. Međutim, taj bazen ćemo mi,  ContiTech, Norma Group, Dunkermotor, Swarowski (svi u Subotici) iscrpiti. Ljudi moraju i da se naviknu da je mobilnost u potrazi za poslom danas normalna. Nisu radna mesta uvek tamo gde se živi. Mora neko da bude i lekar u malom mestu. Mi smo tražili ljude za Suboticu u svim gradovima u Srbiji. Ali neće često ljudi da menjaju mesto boravka.

NE: Da li Je Srbija dobra prilika za mlade?

TR: U našoj firmi u Beogradu radi 86 inženjera, svi su iz Srbije i relativno mladi. I niko ne odlazi od nas. To je dokaz da Srbija jeste dobra prilika za mlade.

KAD RAZGOVARAM SA SVOJIM KOLEGAMA, UGLAVNOM SU IZBORI PRVA TEMA. MEĐUTIM, MI NEMAMO VREMENA DA BUDEMO U OPOZICIJI. MORAMO DA REŠAVAMO OVOZEMALJSKE PROBLEME, GRAĐEVINSKE DOZVOLE, LOKACIJSKE DOZVOLE …