Najgori poslovi koje možete da radite preko leta

a

Šta je gore od rada na bazenu u Trampovoj kuli, ili skidanja buđi sa drvenih zvonca? Verovatno ništa.

Naći neki usrani posao preko leta kada si tinejdžer u Americi, ali u drugde u svetu, postala je prava sveta tradicija, kao i jedenje hot-dogova i glasanje za fanatične političare. Zamolili smo neke ljude da se prisete svojih najgorih iskustava na poslu, koja uključuju skidanje buđi sa drvenih zvonca, služenje piva bogatašima u kolicima za golf i slaganje peškira na bazenu u Trampovoj kuli.

Reklamiranje vodiča za preživljavanje ptičjeg gripa

Jedna samostalna, bogata žena zaposlila me je kada sam bila na drugoj godini fakulteta. Verovala je u nastupajuću pandemiju ptičjeg gripa i kolaps civilizacije, pa je napisala vodič za opstanak, koji je uključivao i vodič za kućne sahrane i odlaganje leševa, kada članovi porodice počnu da ti padaju mrtvi. Uposlila me je da joj pomognem da reklamira knjigu.

Posao je bio dovoljno lagan – prikupiš kontakte, nađeš članke o toj temi i šalješ saopštenja za štampu, i pakuješ promotivne primerke – ali moja šefica me je smarala, zato što je neprekidno baljezgala o opasnim vremenima u kojima živimo. Jela je uglavnom acai bobice, da bi pripremila svoj imuni sistem za apokalipsu ptičjeg gripa, i stalno mi ponavljala da se „pripremim”, i redovno mi slala članke o slučajevima ptičjeg gripa u Kini. „Ljudi, ovo je stvarno strašno. Trebalo bi da se pripremite“, joj je bio uobičajeni tekst.

Ubrzo sam počela redovno da imam noćne more o ptičjem gripu i da dobijam napade anksioznost na javnim mestima. Dva meseca kasnije sam pobegla od nje, zbog stresa.

– Tajler Mekoli

a

Duvanje u drvena zvonca

Proveo sam jedno leto u jednom skladištu, čisteći drvena zvonca vazdušnim kompresorom. Kompanija je uvozila zvonca od bambusa (raznih veličina i nivoa okićenosti) sa Balija, koja su bila prekrivena slojem polinežanske buđi. Opis posla mi je bio da stojim napolju, sam, i vazdušnim kompresorom pojačanim do kraja čistim te jebene stvari, u suštini, da oduvam buđ s njih. I sada se stresem svaki put kada čujem drveno zvonce kako klepeće na povetarcu, na nekoj kući na plaži, ili u antikvarnici.

– Džoi

a

Rad na bazenu u Trampovoj kuli

Jednog leta tokom koledža, radio sam za kompaniju koja je imala ugovore sa bazenima u fensi zgradama po Njujorku. Oni su upravljali njihovim bazenima, i obezbeđivali spasioce. Tata mi je bio u komi i nisam imao para da plaćam kiriju, pa sam odgovorio na njihov oglas na Kregslistu. Zaposlili su me kao spasioca, ali nikada nikoga nisam spasao – samo sam slagao peškire, prao prozore, proveravao nivo hlora, i razgovarao sa bogatašima o njihovim problemima, dok su se oni pretvarali da plivaju krugove. Zapravo sam bio potrčko na bazenu.

Kompanija nas je primorala da uzimamo časove „stvaranja magičnog trenutka“. Instruktor nam je rekao da postoje samo tri trenutka u životu: „trenutak nesreće”, „trenutak realizma”, i „trenutak magije“. Na poslu je trebalo da stvaramo samo trenutke magije.

Uglavnom sam radio u jednoj luksuznoj zgradi na zapadu, i u kvazi-buržujskom hotelu u Bruklinu, ali par puta su me poslali u Trampovu kulu. Hotel je izgledao kao ružičasti starogrčki hram. Sećam se da je samo jedna azijatkinja plivala (uglavnom sam viđao bogate strance, suprotno od Trampovih stavova o emigrantima), i veći deo vremena sam proveo slažući peškire i dodajući ih ljudima koji su dolazili da sednu u dekadentne stolice pored bazena.

Kada mi je jedna koleginica napisala „peder” na kartici za prijavljivanje, zato što ju je dečko prevario sa nekim tipom, dao sam otkaz.

– Mičel Sanderlend

a

Prodaja piva u kantri klubu

„Mogao bih po ceo dan da gledam njeno dupe“, rekao je mom muškom kolegi moj šef, sav napirlitan u Ralf Lorenovom odelu. Radila sam kao raznosač piva na jednom golf terenu u Virdžiniji, i život mi je bio pakao. Tek sam završila fakultet i uzalud sam u Njujorku aplicirala za sve moguće poslove pisanja i rada na televiziji. Život mi se sastojao od toga da mi likovi iz kantri kluba tutnu pet dolara i kažu mi da sam „dobra devojka“, dok igraju džepni bilijar u svojim kaki pantalonama. Jedino što je bilo kul kod tog posla je bila vožnja u kolicima za golf, sa buretom piva prikačenim pozadi; bilo je lako krasti pivo i piti na poslu. Šef nije prestajao da pominje moje dupe. Žalila sam se, ali ništa mu se nije dogodilo. Ali sve se ipak dobro završilo. On se i dalje stara o tome da stare bogataške porodice iz Virdžinije uživaju u golfu, a ja sam se ušunjala u Njujork i počela da pišem.

a

– Sofi Sent Tomas

a

Agitovanje za neprofitnu organizaciju za zaštitu životne sredine

Jedan dan sam radila kao agitator za jednu od onih organizacija za zaštitu sredine koje više liče na piramidalne šeme. Svake nedelje bi ti vratili određen procenat od prikupljenog novca, preko 400 dolara, pa je to izgledalo kao sjajna pogodba, ali verovatno je u pitanju bila prevara. Zbog toga su se svi baš trudili da prikupe novac na sve moguće načine. Umesto da spopadamo i nerviramo ljude na ulici, rekli su nam da idemo od vrata u vrata, u veoma udaljenom i u veoma bogatom kraju.

Obučavala me je žena pod imenom Džen. Ona je bila stara profesionalka koja je volela svoj posao: nosila je ogroman kaki šorc, kao da je krenula na safari. Zastala je kod kuće iz koje su i ranije davali donacije. Starija, nemoćna žena je otvorila vrata.

„Dobar dan, mi smo iz jedne grupe za zaštitu okoline. Da li je Alis tu“, pitala je Džen. „Već nam je davala donacije“.

Žena je duboko udahnula. „Alis mi je bila sestra. Nedavno je umrla, i ja pakujem njene stvari“, rekla je.

„Pa, pre više godina nam je dala donaciju, i njoj je to bilo bitno, pa sam sigurna da bi želela i da vi date donaciju“, rekla je Džen.

Žena nas je umorno pogledala i izvadila novčanik. Dok smo se vraćale odatle, Džen je to iskoristila kao poučan primer. „Jesi li videla šta sam uradila“, pitala me je. „Mogli smo da izgubimo donaciju, ali ja sam razmišljala u hodu i išla na njenu sentimentalnost. Nauči nešto iz toga!” Na povratku kući sam ih pozvala iz voza i rekla da dajem otkaz.

– Emali Marte

a

Sladoledžija

Dok sam studirao, tačno nedelju dana sam bio sladoledžija za jedan prodajni lanac. Okrutno veseli menadžer/diktator prodaje sladoleda je bio vladar na toj lokaciji. „Zabavljati se na poslu” je bilo obavezno, što je predstavljalo veliki problem, pošto je rad tamo zabavan koliko i boravak u radnom logoru u Severnoj Koreji. Mrzeo sam sladoled, kolege su mi bile idioti, a svakodnevno su nas zasipali „zabavnim i informativnim” propagandnim filmovima.

Lanac nas je plaćao toliko malo da je to bilo za podsmeh, što znači da su radnici zavisili od jadnih napojnica, da bi ostvarili neku dodatnu zaradu. Kompanija je zahtevala da čitavo osoblje peva ako neki kupac stavi novac u teglu za bakšiš. Da, bukvalno da otpeva pesmu, da se zahvali nekome što je stavio 50 centi u jebenu teglu. Naša muzička zahvalnost je često šokirala mušterije, koje su bile zbunjene zbog toga što je njihova skromna donacija izazvala tako bombastičnu reakciju.

Bez obzira na reakciju mušterije, menadžer bi nas oprezno motrio tokom svakog nastupa za bakšiš, procenjujući da li se tokom pesme zaista zabavljamo koliko je propisano. Jednog dana, nisam bio u stanju da skupim snage da zapevam „Hodam po suncu”, držeći kornet sa sladoledom, pa sam strgao kecelju sa sebe i otišao.

– Džonatan Parks Remidž

a

Prženje pomfrita na Koni Ajlendu

Osim što sam radio kao asistent na modnim revijama, radio sam i kao roštiljdžija u jednoj buržoaskoj roštiljnici. Jednog dana su me pitali da li želim da radim na njihovom terenskom štandu za pomfrit na Koni Ajlendu. Mislio sam da ću se osećati kao bezazleni Vudi Alen u nekom visokobudžetnom filmu, ali posao zapravo imao mali budžet i bednu koncepciju.

Nekim danima ne bismo prodali skoro ništa. Sanjario sam o tome da mirišem na nešto drugo, osim na užareno ulje. U prevozu sam provodio tri sata dnevno, i veći deo putovanja sam provodio objašnjavajući da ne radim u Pom Fritu, francuskoj buvari koja je napravila bum u Ist Vilidžu.

Taj posao sam zavoleo tek kada je počeo da mi se sviđa jedan dečko koji je radio u jednom drugom restoranu. Na poslu sam razmišljao samo o tome kako se vaćarim s njim u poljskom toaletu na Koni Ajlendu, ili kako ginemo zajedno na nebezbednom toboganu Ciklon.

Ni jedno ni drugo se nije dogodilo, leto je očas prošlo, i ja sam sa prženja pomfrita prešao na asistiranje na snimanju za francuski Vog.

– Džonatan Bakli

a

a

Izvor: Vice