- Finansijski Snowboard - http://www.mcb.rs/blog -

KULTURO, EVE ME!, NATAŠA STAMENKOVIĆ, DIREKTOR LJUDSKIH RESURSA, NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE

Da li ste nekada ozbiljno i, onako, “dubinski” razmišljali o tome zašto je u korporativnom svetu nepojmljivo da ste kompanija “od ugleda”, a da istovremeno nemate misiju, viziju i vrednosti? Zašto je to must have?

Da li je tačna tvrdnja da ove tri stvari utiču značajno na to koliko kompanije uspešno posluju, ili su još jedna manifestacija pomodarstva u svetu biznisa? Svi znamo za misiju, viziju i vrednosti, ali samo neki znaju kako ove stvari “rade” u praksi

Natasa Stamenkovic

Nataša Stamenković, Direktor ljudskih resursa, Naftna Industrija Srbije

Ako imate sreće da radite u “pristojnoj kompaniji”, onda ste se sa ovom temom već sretali, ili ste gledali svoj menadžment kako se bavi korporativnom kulturom. Od vas se tražilo da poštujete propisano. Koja je vaša uloga, naravno zavisi od toga koja vam je pozicija u kompaniji, jer uloge su podeljene i tačno se zna ko je kakve karte dobio.

Svaka „pristojna kompanija” vodi računa o korporativnoj kulturi jer su definisani misija, vizija i vrednosti neophodan sastojak uspeha. Oni definišu identitet kompanije. Tako bar kaže teorija, a tako kaže i praksa najuspešnijih kompanija.

Ja stvarno sumnjam da je to tako. Kad malo bolje pogledam, ja ne vidim kako vrednosti utiču na kulturu, a ova na produktivnost. Niti obrnuto. Gledam, ali ne vidim. Dobro, možda nije pravo pitanje da li su nam vrednosti, misija i vizija potrebne, već da li se na pravi način bavimo istim?

Kao ozbiljan menadžment želimo da utičemo na kulturu i klimu kompanije. To je sasvim u redu. Ali, većina greši ne na prvom, već na sledećem koraku. Sledeći korak je način kako to radimo. Izvesno je da se to ne radi tako što ispišemo misiju, viziju i vrednosti, jer kulturu ne određuju reči, već ponašanja. Čuli ste za izreku walk the talk kao najvažniji savet menadžmentu koji uspostavlja, ili menja identitet kompanije. “Radi ono što govoriš”, a ja bih dodala i “govori ono što misliš”. Ovo pravilo nam nekako uvek pobegne i izmigolji se.

Ako pogledate sajtove najuspešnijh kompanija, imaćete priliku da se uverite kako sve redom sa ponosom ističu set svojih vrednosti. Pošto ne postoji propisani broj poželjnih ključnih vrednosti, često srećemo listu od “nekoliko”. Znam, teško se pamti i ponavlja više od pet, da ne govorim o tome da se bez greške i ponove definicije istih, ali nećemo valjda da štedimo na vrednostima?!

Kada novozaposleni zakorači u novu kompaniju, kao novajliju vas zaslepe najpre sa definicijama ove trijade, za koje se očekuje da ih znate napamet već u toku probnog rada, i “autentičnim” vizualima istih. To što sve vreme imate onaj čudni osecaj deja vu, zanemarite. To  vam se samo čini da ste to isto negde videli i doživeli.

Pre nego što vam kažu gde je restoran, a gde toalet, dobijete materijale koji vas podsećaju na obavezu da poštujete duh kompanije, njene temelje i stremljenja, sve izraženo kroz vrednosti, misiju i viziju. Znam, teško vam ide da ponovite definicije istih, možda i da ih razumete, ali sigurni ste da će vreme učiniti svoje i da ćete se u procesu adaptacije na novu kompaniju polako zbližiti i sa ključnim vrednostima, misijom i vizijom. Čak, iako se usudite da na trenutak zaboravite na iste, gde god da okrenete glavu imaćete priliku da ih pročitate. One se nalaze na zidu, na rokovniku, na šolji za kafu, na roll up-u. Rasprostranjenost zavisi od kretivnosti marketing tima, ili količine para koje je kompanija uložila u vizualizaciju ključnih vrednosti. Ideja je da ključne vrednosti postanu deo vašeg svakodnevnog života. Jer, važne su! Važne, jer od toga koliko ste “fit” sa ovim setom smernica zavisi kako napredujete, kako ide vaš razvoj, da li vas kolege cene, kako vas prihvataju, koliki ćete procenat povećanja plate dobiti. Ideja je da kada vam loše ide bacite pogled na zid i ozarite se okupani optimizmom koji vas gura napred i podseća da samo timskim radom i brigom za klijenta postižete stanje duha i tela koje vas vodi ka većoj lojalnosti i produktivnosti. Naravno, ne zaboravljate da budete orijentisani na rezultat, odgovorni i pozitivni.

Ako će vam biti lakše, ovaj odnos je dvosmeran. Sada kada znate koje su vrednosti, misija i vizija u vašoj kompaniji, one vam služe da svakoga dana i vi procenjujete kompaniju po ovim kriterijumima. Kako zapošljava, razvija ljude, otpušta, komunicira, reaguje na krize, da li brine za svoje ljude, ili samo za profit, da li brine za lokalnu zajednicu. Ocenjujete da li menadžeri stvarno predstavljaju primer kako se vrednosti poštuju, i kako se svaki dan radi u skladu sa misijom. Od toga što vidite, zavisi koliko ste zadovoljni, a od toga zavisi i koliko ste produktivni.

Jel to ta formula koju tražimo, ili je život malo komplikovaniji?

Svaka “pristojna kompanija” drži do toga, rekoh već. Svaka se trudi da definiše svoje autentične vrednosti, viziju i misiju. To što sve liče jedna na drugu, nema veze. Hajde da gledamo pozitivnu stranu ovih sličnosti: za nas zaposlene to je olakšavajuća okolnost. Što su sličnije, biće vam lakše da budete perfect fit u svakoj kompaniji.

A šta ćemo sa komplikovanim definicijama misije i vizije koje često ne razumeju ni sami autori istih, a procenat zaposlenih koji je u stanju da ih reprodukuje je ispod 1% – a možda ni toliko? Čemu onda one služe?

Da se ja pitam, ja bih ostavila samo one vrednosti koje većina zaposlenih u jednoj kompaniji može da izdeklamuje na prepad. Mislim na to kad ih šef prepadne sa pitanjem:  Koje su naše ključne vrednosti?

Što kažu, u cugu – to je to. Ostalo ne vredi. Isto bih uradila sa misijom i vizijom.

Kada je takva situacija, šta običan smrtnik u jednoj “pristojnoj kompaniji” može da uradi da popravi stvar? Kako da se čovek nosi sa ovakvom situacijom? Da li smo suočeni sa apstrakcijom i mistifikacijom, ili je reč zaista o faktorima koji boje svakodnevnicu našeg korportivnom života? Milion pitanja, a odgovora ni na vidiku.

Skupa istraživanja klime koja periodično korporacije rade, govore sve ono što znamo i bez njih. I ove godine faktori nezadovoljstva su isti: plata, nedovoljan broj obuka, strogi šefovi. Ozbiljna poređenja ne olakšavaju stvar. Mozgamo kako da unapredimo stvar, da li ima svrhe kada je i kod drugh kompanija isti rezultat i da li postoji rešenje? Da li treba nešto drugo da uradimo sa ključnim vrednostima, osim da ih imamo i periodično merimo kroz istraživanje klime?

Trebalo bi da su nam putokaz, lozinka za prepoznavanje. Trebalo bi da nam daju odgovor čemu težimo, zašto postojimo i kuda stremimo. Trebalo bi da budu ono što stvara diferencijalnu razliku između kompanija, trebalo bi da se poklapaju sa našim ličnim vrednostima, trebalo bi da verujemo u njih, trebalo bi da se ponašamo u skladu sa njima. Trebalo bi, trebalo bi…. ali nije tako.

Nekako izgleda da ih sve kompanije imaju po inerciji, zato što ih imaju i drugi. I šta tu ima da se razmišlja šta da radimo sa njima? Važno je da smo in, da pratimo trendove. Važno je da smo u dobrom društvu. Pa kad svi imaju ključne vrednosti, valjda tako treba da bude, vajda je dovoljno da ih i mi imamo, šta jos?  Vrednosti  su svuda oko nas, a u stvari, bez praktične i upotrebne vrednosti. Ali, ako ih nemaš, onda ispadaš iz kategorije “pristojnih kompanija”.  To već otvara mnoga ozbiljna pitanja.

Čemu sve ovo služi i da li zaista dovodi do toga da popravlja klimu, definiše kulturu, čini nas efikasnijim? Ili je ovo samo još jedan način da slepo pratimo i kopiramo najuspešnije kompanije živeći u nadi da smo identifikovali faktor njihove uspešnosti?

Izgleda da nije dovoljno imati, već umeti, kao i za druge stvari u realnom životu.

Da li neko vodi računa da misija, vizija i vrednosti treba da budu logično povezane da bi imale efekta? Jedino tako imaju i smisla: kada su jednostavne i životno logične, kada svako ume da ih objasni svojim rečima, kada svako misli isto ono što piše na zidu i kada se svi razumemo kad pričamo o tome šta je pravi način na koji treba da se stvari rade u našoj organizaciji.

Ovo je moj pokušaj da vas navedem da razmišljate o ovim “najasptraktnijim pojmovima koji se najčešće pogrešno tumače”. Jedno je sigurno- nije dovoljno imati ih, nužno je umeti sa njima. Nije reč o rečima, reč je o ponašanju u skladu sa njima.

Nekako, u najvećem broju slučajeva, vrednosti predstavaju neizostavni element korporativne kulture, a u stvari smo ih sveli na spisak definicija koje postaju prigodna dekorcija web sajtova i ukras na zidovima i stolovima. Da li tome služe, ili nečemu drugom, odgovor pronađite sami, ali slutim da će većina doći do istog.

”Toliko prazne priče o nečem tako stvarnom”,  što bi rekao Jack  Welch.

Autor teksta je Nataša Stamenković, Direktor ljudskih resursa, Naftna Industrija Srbije.

Tekst je preuzet iz Controlling magazina 07.