Organska proizvodnja u Srbiji, razvoj i regulacija

U Srbiji je teže biti ,,prvi u svom selu” nego postići uspeh u svetu – glasi jedna od omiljenih definicija domaće poslovne klime. Nasuprot tome, subotičko preduzeće Organic Control System opredelilo se za kontrolu i sertifikaciju organske proizvodnje u vreme kada, prema domaćoj evidenciji, ona nije ni postojala. Danas su na zvaničnoj listi sertifikacionih kuća za čiji kvalitet rada garantuje Evropska komisija.

Kada živite u Subotici, Evropska unija vam je takoreći ,,pod nosom”, odmah tu iza obližnje granice, i podjednako daleko u ,,procesu pridruživanja” kao i ostalim građanima Srbije. Osim ako ne poranite, kao subotičko preduzeće Organic Control System (OCS), koje je osnovano 2003. godine kao jedina domaća organizacija za kontrolu i sertifikaciju organske proizvodnje, da bi, u novembru prošle godine, desetogodišnjicu rada proslavilo kao kontrolno telo koje je Evropska komisija uvrstila na listu onih ,,čije su aktivnosti u postupku kontrole i sertifikacije organske proizvodnje ekvivalentne propisima EU”. Subotičko preduzeće je na ovaj način postalo ,,dvostruki državljanin” u junu 2013. godine, nakon dve godine intenzivnih priprema i uz podršku nemačke Vlade, čiju pomoć realizuje Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) kroz program za razvoj privatnog sektora u Srbiji (ACCESS).

Krajem januara ove godine u javnosti su predstavljene agrarne mere za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, koje su predviđene Strategijom poljoprivrede i ruralnog razvoja u narednih 10 godina. A još pre 10 godina, preduzeće OCS je osnovano kao sertifikaciona kuća po ugledu na kuće iz EU, uprkos činjenici da u to vreme ,,nije postojala ni zvanična evidencija ko se u našoj zemlji bavi organskom proizvodnjom, na kojim poljoprivrednim površinama, niti koji su organski proizvodi serifikovani. Nekoliko kontrolnih kuća iz inostranstva je vršilo sertifikaciju samo pojedinih proizvoda, poput maline, za kojima je vladalo interesovanje na globalnom organskom tržištu”, prepričava tadašnju situaciju Nadežda Pešić Milinko, rukovodilac kvaliteta u OCS-u. Osnivači su prvo organizovali obuku za nekolicinu stručnjaka iz oblasti poljoprivrede, tehnologije i ekonomije, kako bi savladali postupke i pravila kontrole i sertifikacije. Tek nakon toga je OCS (tada pod nazivom Organica) zvanično započeo sertifikaciju organskih proizvoda u Srbiji u saradnji sa eminentnim kućama iz Nemačke i Mađarske, i u skladu sa tadašnjim propisima EU u ovoj oblasti

Povoljniji uslovi sertifikacije

Prednost pionirskog poduhvata je bila u nižim osnivačkim troškovima nego danas, kada akreditacija i njeno obnavljanje predstavljaju značajan godišnji izdatak, ali je zato, pre ostvarivanja bilo kakvih prihoda, novac morao da se uloži u obrazovanje kadrova jer u Srbiji nije bilo obrazovne institucije u kojoj bi se steklo makar osnovno znanje iz ove oblasti. Saradnja sa stručnjacima iz Nemačke realizovana je uz podršku tadašnjeg GTZ-a. ,,Smatram da je to bila veoma dobra odluka, jer su nas edukovali ljudi sa kojima i dalje radimo i koji su nam pomogli da uđemo i u suštinu organske proizvodnje i u postupak kontrole i sertifikacije u skladu sa regulativom EU. Edukacija je i danas ključna u našem radu i finansiramo je iz sopstvenih sredstava, ili apliciramo za sredstva iz programa za podizanje kapacite-ta u ovoj oblasti. Na početku smo imali tek nekoliko klijenata, a sada ih imamo oko 170 iz svih krajeva Srbije. Najviše je malih poljoprivrednih proizvođača, ali imamo i velike firme koje su uglavnom orijentisane na izvoz organskih proizvoda. Za merila EU, Amerike, pa i susedne Mađarske, to je mali broj, ali za naše trzište je respektabilan”, komentariše naša sagovornica.

Naime, iako je evidentan trend rasta ove vrste proizvodnje u Srbiji, gde zauzima oko šest hiljada hektara i broji oko 250 proizvođača i preduzetnika, to je još uvek veliki zaostatak za Hrvatskom gde je pod organskom proizvodnjom oko 20.000 hektara, u Bugarskoj i Rumniji više od 100.000 hektara, au Mađarskoj 120.000 hektara. U Evropi je između 2008. i 2009. površina pod organskom proizvodnjom uvećana čak za milion hektara, na 9,3 miliona hektara, što je blizu 2% ukupnog poljoprivrednog zemljišta, dok je u zemljama EU to učešće blizu 5%. U isto vreme površine pod organskom proizvodnjom u svetu su narasle na 37,2 miliona hektara, odnosno 1,8 miliona organskih farmi, a vodeće zemlje u tom pogledu su Australija, Argentina i Sjedinjene Države. Organski proizvodi čine oko 1% svetskog tržišta hrane, a njihova prodaja uvećava se u proseku za 15% godišnje, dostigavši 2012. vrednost od 67 milijardi dolara.

Budući da OCS od svog osnivanja obezbeđuje sertifikaciju organskih proizvoda u skladu sa inostranim standardima i time omogućava njihov izvoz na tržišta EU i SAD, odluka Evropske komisije da ga zvanično uvrsti na listu kvalifikovanih kontrolnih kuća neće proizvesti bitnu razliku u radu. “Da bismo ušli na listu, naša obaveza je bila da ispunimo zahteve koji važe za kontrolne kuće iz EU. To je iziskivalo i vreme i značajna sredstva, ali sada se naš sertifikat na tržištu EU tretira isto kao i drugih evropskih sertifkacionih kuća koje imaju dozvolu da rade u Srbiji. U našem slučaju kompletan postupak se vodi na našem jeziku, ne angažujemo skupe kontrolore iz inostranstva, ne snose se troškovi “inostranog” sertifikata, pa zato možemo i da prilagodimo cenu naših usluga mogućnostima domaćih proizvođača.”

,,Proizvod sa sela”

U Srbiji se najviše organski proizvodi voće kao što je malina, različite žitarice, a znacčajno je i učešće šumskih plodova kao sirovine za organsku proizvodnju. Naša sagovornica smatra da Srbija, iako mala zemlja po svojoj teritoriji, treba da iskoristi prednost da je već poznata po različitim voćnim vrstama kao i po specijalitetima domaće kuhinje, i da baš te proizvode ponudi kao organske. Prošle godine je bilo primetno i povećano interesovanje kupaca iz EU za ovdašnjim organskim žitaricama. Proizvođaču je za prelazak sa konvencionalne na organsku proizvodnju za jednogodišnje kulture potrebno dve, a za višegodišnje tri godine. Troškovi zavise od vrste proizvodnje i koliko je potrebno da se sam proizvodni proces transformiše da bi zadovoljio postavljene standarde, a cene kontrole i sertifikacije su definisane cenovnikom svake sertifikacione kuće.

Na pitanje kako ocenjuje državne subvencije i programe za podršku organskoj poljoprivredi, naša sagovornica kaže da je dobro što država pruža takav vid podrške, ali da proizvođači ne bi trebalo da se opredeljuju za organsku proizvodnju samo zbog subvencija, niti da se na njih previše oslanjaju. “Subvencije jesu nešto veće za organ-sku proizvodnju, ali u svakom trenutku mogu biti i ukinute, ili da se uslovi za korisnike pooštre.” Što se tiče polemika da Ii je u strateškom opredeljivanju za Srbiju isplativije da se fokusira na konvencionalnu ili organsku proizvodnju, Nadežda Pešić Mlinko smatra da unapređena konvencionalna poljoprivreda u skladu sa odgovarajućim propisima može da bude rešenje za prevazilaženje nekih problema u domaćem agraru, ali da organska proizvodnja ne sme da se marginalizuje. “Ukoliko ne želimo genetski modifikovanu hranu na trpezama, ako hoćemo da racionalno upravljamo prirodnirn resursima i zaštitimo svoje zdravlje, opredelićemo se za organske proizvocle. Na žalost, mislim da naše društvo još nema tu pokretačku snagu i kapacitet.”

Mogući korak u tom pravcu i još jedan doprinos OCS-a je uvođenje privatnog standarda “Proizvod sa sela”, namenjenog promociji malih proizvođača iz ruralnih područja čiji proizvodi ne moraju biti organski, ali su proizvedeni od sastojaka koji potiču isključivo iz Srbije. Reč je o lokalno prepoznatljivim proizvodima, poput sokova, meda ili zimnice koji se prodaju na pijacama ili lokalnim manifestacijama, a čiji bi proizvođači za simboličnu cenu sertifikacije mogli da garantuju kupcima da njihovi proizvodi nisu genetski modifikovani, i da imaju konstantan kvalitet. U OCS-u ukazuju na mogućnost da se sertifikuju udruženi proizvođači, kako bi kroz zajedničku preradu i širi proizvodni asortiman uvećali šanse za širenje na tržištu.