Edukacija 4.0 – Tri veštine koje će biti potrebne za poslove budućnosti

Edukacija 4.0 zamišlja obrazovanje kao inkluzivno, životno iskustvo koje ima odgovornost za izgradnju veština kod učenika, sa nastavnicima i mentorima koji su fasilitatori i koji ih podržavaju.

Evo tri ključne veštine koje bi trebalo da igraju glavnu ulogu u ličnom nastavnom planu svakog učenika:

Rešavanje problema

Rešavanje problema je na vrhu ili blizu vrha obaveznih veština svakog univerziteta i  kompanija, ali šta to zapravo znači?

Učenici koji su kompetentni u rešavanju problema pristupaju problemima sa radoznalošću, spremni da prihvate izazov koji je pred njima. Radeći samostalno ili sa drugima, učenici proučavaju  situaciju i postavljaju pitanja kako bi identifikovali osnovni uzrok problema, zajedno osmišljavaju moguća rešenja kada je uzrok otkriven, eksperimentišu i testiraju rešenja u malom obimu, pregledaju rezultate tih testova, podešavaju razmeru najboljeg rešenja i nastavljaju da prate rešenja kako bi bili sigurni da se problem zaista rešava. Usput, učenici grade i oslanjaju se na gradivne blokove rešavanja problem: kreativnost, analizu podataka, istrajnost i kritičko mišljenje.

Saradnja

U suštini, saradnja se odnosi na dobar rad sa drugima, ponekad kao vođa tima, ponekad kao član tima. Učenici koji sarađuju su uticajni i na njih utiču dobri podaci i efektivno ubeđivanje, spremni su da promene mišljenje kada se suoče sa dokazima koji su u suprotnosti sa njihovim početnim uverenjima. Efikasni saradnici grade odnose sa svim tipovima ličnosti, stilovima rada, delujući brzo kako bi snizili napetost i rešili konflikte unutra bilo kog tima. I oni su sagovornici sa poštovanjem, bilo da komuniciraju lično, kamerom, putem zvuka, kada pišu u bilo kom obliku (od mikroporuka niskog konteksta do dugih izveštaja) ili aktivno slušaju.

Pre pet godina, Pearson Education, britanski izdavački gigant u oblasti obrazovanja, sarađivao je sa Partnerstvom za učenje 21. veka, kako bi pregledao najznačajnije nalaze u podučavanju učenika kako da sarađuju. Izveštaj preporučuje ugradnju tri elementa saradnje u svakodnevne aktivnosti u učionici: međuljudsku komunikaciju, rešavanje konflikata i upravljanje zadacima. „Na primer“, navodi se u izveštaju, „ako zadatak jednostavno zahteva od grupa da generišu mnogo ideja, ali ne i da daju prioritet tim opcijama ili da naprave bilo kakav izbor, biće malo potrebe da učenici koordiniraju svoje ideje i doprinose. Slično tome, ako zadatak zahteva konsenzus, ali se svi u grupi već slažu oko najboljeg pravca akcije, onda nema prilike da učenici vežbaju svoje veštine rešavanja sukoba.“ Određeni nivo trenja mora biti ugrađen u okruženje za učenje da bi se razvile i praktikovale veštine saradnje.

Da bi se dizajnirala učionica za zajedničko učenje, u izveštaju se preporučuje orgnizovanje učenika u bezbroj različitih grupa, za različite zadatke i projekte, rotiranje uloga među učenicima kako bi se osiiguralo da svi učenici iskuse niz odgovornosti i međuljudskih situacija i podučavanje učenika kako da se ponašaju, vršnjačke evaluacije koje nude iskrene, konstruktivne povratne informacije. Nije iznenađujuće što izveštaj takođe potvrđuje da studenti sa jakim veštinama saradnje imaju bolje izglede za zapošljavanje i napredovanje od onih bez njih.

Prilagodljivost

Sposobnost stalnog prilagođavanja novonastalim situacijma i stvarnosti dugo je potcenjena, jer je „prilagodljivost“ teško definisati. Veštine prilagodljivosti se kreću od određene udobnosti sa neizvesnošću, iznenadnim promenama i nepoznatim okolnostima do sposobnosti donošenja efikasnih odluka i razvijanja inovatiivnih rešenja pod pritiskom. Mladi koji su prilagodljivi bez problema prelaze sa praćenja na vođstvo i nazad. Pozdravljaju prilike da nauče nove teme, savladaju nove veštine i testiraju se.

Australijski istraživački tim, predvođen Endrujom Dž. Martinom, proučava odgovore učenika na neizvesnost, novine i promene u poslednjoj deceniji, napominjući da učenje prilagođavanja zahteva kognitivna, bihejvioralna  i afektivna prilagođavanja koja uključuju razvoj otpornosti, uzgona i samoregulaciju. Jedan pristup prilagodljivosti podučavanja je kreiranje samoregulisanog procesa sa učenicima, u kojem učenici samoprocenjuju svoju stručnost u određenoj oblasti, uspostavljaju ciljeve učenja, rade na izgradnji iskustva i veština, identifikuju modifikacije koje su potreben da bi nastavili sa poboljšanjima itd. Vremenom, prilagođavanje i modifikovanje veština i ponašanja kao rezultat evaluacije i povratnih informacija omogućava ovaj prilagodljiv način razmišljanja kod mladih ljudi.

Pojava Edukacija 4.0 nudi jedinstevnu priliku za nadogradnju naših obrazovnih sistema kako bismo osigurali da efikasno pripremamo dve milijarde mladih ljudi u svetu za Četvrtu idnustrijsku revoluciju, istovremeno smanjujući nejednakost u obrazovnim sistemima i kapitalizujući obećanje obrazovne tehnologije. Usmeravajući individualnu izgradnju veština i učenja u učionici oko rešavanja problema, saradnje i prilagodljivosti, Edukacija 4.0 nudi madim ljudima najveću moguću priliku da uspeju u globalnoj ekonomiji.