Cena koštanja kao puzzle – Ivana Višnjić (CFO), Bel Medic

Ako ste osoba koja voli da rešava enigmatiku – ukrštene reči, skandinavke, osmosmerke, sudoku, zagonetke ili puzzle slagalice, onda će izračunavanje cene koštanja (Cost Of Goods Produced ili COGP) biti čista zabava za Vas.

Za sve one koji u svom dnevnom poslovanju koriste cenu koštanja problema nema, ali obraćajući se onima koji tek treba da se bave ovom tematikom padaju mi na pamet mnoga pitanja sa raznih kongresa i treninga, a sva se svode na jedno: „Kako da postavim cenu koštanja?” Odgovor je, kako bi rekao jedan od mojih omiljenih trenera, Dietmar Pascher: „Zavisi!”

Dakle, na početku imamo jednu kofu troškova, rubikovu kocku koju moramo da razdelimo na što je moguće više elemenata. Prvo ćemo sve troškove da sakupimo i da ih razdelimo na direktne i indirektne proizvodne troškove, a zatim unutar tih grupa na grupacije koje prepoznajemo i koje imaju neki zajednički imenitelj. U slučaju direktnih troškova to i nije tako teško, jer lakše možemo da prepoznamo sirovine, materijale ili ljude koji direktno učestvuju u formiranju nekog proizvoda. Sa indirektnim troškova ulazimo u polje enigmatike. Pre svega, važno je da prepoznamo troškove i da ih grupišemo koliko god je moguće u:

• indirektni materijal i rad,
• energiju,
• usluge,
• amortizaciju,
• ostale troškove.

Ne mora sve ovo da bude na jednom nivou, moguća je raspodela u više njih.

Da bi se indirektni troškovi dalje razvrstali, moraju da prođu kroz neku varijantu raspodele (alokacija). Postoji više različitih modela, ali ćemo izdvojiti tri:

1. Distribuciju po programima
   Ako imamo četiri proizvoda, sve ćemo ravnomerno da raspodelimo na svaki program, a posle dalje na proizvedene količine.
2. Distribuciju po količinama                                                                                          Posmatraćemo proizvedene količine i učešće svakog programa u ukupnom.
3. Distribuciju po kapacitetu (vreme)                                                               Postavlja se pitanje koliko traje proizvodnja svakog proizvoda, a njihovo učešće u broju ukupnih sati potrebnih za proizvodnju biće ključ za raspodelu.

Na jednostavnom primeru možemo da vidimo da će ključ ili procenat za raspodelu biti različit ukoliko se koriste različite metode. Važno je da ne postoji sveto pismo za ključeve za raspodelu, već oni mogu da se kombinuju. Tako jedna grupa troškova može da se deli po modelu distribucije po programima, neki troškovi po količinama, dok neki treći mogu da se dele po kapacitetima.

Koji model koristiti?

Ako uzmemo istu korpu troškova sa istom količinom proizvedenih proizvoda uz iste kapacitete, videćemo da primenom različitih modela distribucije troškova mogu da se dobiju različita krajnja rešenja. Generalno, u zavisnosti od vašeg poslovanja odrediće se i relevantna distribucija. Ako radite ravnomernu distribuciju po programima, proizvodi sa malim količinama biće oštećeni. Ukoliko koristite distribuciju po količinama, možda ćete biti najbliži „pravednom“ rešenju, ali će tako biti protežirani oni proizvodi koji zahtevaju najviše sati za proizvodnju pojedinačnog proizvoda.

Moj omiljeni model distribucije jeste kapacitet. Posmatrajmo jednostavno parking mesta, na primer – koliko sati auto stoji parkiran, toliko se karata plati. Jednom sam naletela na parking koji se plaća po ulasku, po količini. U svakom slučaju, probajte nekoliko varijanti, da ne biste došli u situaciju da ugasite proizvod samo zbog neadekvatne raspodele, odnosno distribucije po ključevima unutar cene koštanja.

Sve ovo deo je mnogo većeg projekta u koji ćete da se upustite nakon formiranja cene koštanja, jer ona je prvi korak. Sledeći korak jeste profitabilnost, jer treba sagledati sve prihode i rashode koje nosi jedan proizvod, kao i njihovu korelaciju sa drugim proizvodima i delovima kompanije. I na kraju, da na „klik“, a danas je to uz business inteligence na dohvat ruke, imate odgovor na pitanje: Koliko nas je ovo koštalo i koliko smo zaradili?