- Finansijski Snowboard - http://www.mcb.rs/blog -

Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zašto ne vredite koliko mislite

 

Skrenuta mi je pažnja pre nekoliko dana na tekst “This is why I don’t give you a job“. Vredi ga pročitati, iako je nesumnjivo da će izazvati salve nezadovoljstva i uvreda na račun autora. Osoba koja mi je skrenula pažnju, rekla mi je da bih ja trebao napraviti srpski spin-off jer sam, po njegovim rečima dovoljno lud (jer bi pametan čovek ćutao i gurao dalje), dovoljno mlad (jer je to dobar alibi za nivo bezobrazluka koji ću u tekstu pokazati), dovoljno ostvaren (jer, istini za volju, imam čime da se pohvalim) i dovoljno upućen (jer, uprkos svemu, uspešno poslujem već dosta godina u nazad i od nule sam, ovde, napravio nešto). Imam još jednu veliku prednost. Ja ne prodajem nikome ništa, a naročito ne sebe, nekom od vas.

Ne želim da pretresam sve što je autor rekao, zato i preporučujem da pročitate njegov tekst, ali dotaći ću se najvažnijih stvari, odnosno onih koje će izazvati najveći broj negativnih komentara. Unapred se izvinjavam kolegama, saborcima iz blata, zbog možda neprilagođeno neprijateljskog tona, ali morao sam. Takođe izvinjavam se ljudima koji ćute i pošteno rade svoj posao, ovo je posvećeno njihovim glasnim kolegama.

Ljudi su, generalno, nezahvalne neznalice.

Odmah prst u oko? Nego kako. Zašto to kažem? Prečesto čujem kako poslodavci izrabljuju svoje radnike ili imaju nekorektan odnos prema njima. Ok, neka to bude tako, to njega čini kretenom. A znate li zašto to radi? Zato što može. A zašto može? Zato što ste nebitni, zamenjivi. To njegove postupke ne čini prihvatljivjim, ali vašu poziciju mnogo objašnjava. Ona je vaša i samo vaša odgovornost i krivica. Vi ste ti koji ste sebe učinili potrošnom robom. Vaša je krivica što u igri karata vi nemate ni jedan štih, već morate da trpite.

Drugo, ko mi naredni spomene kako je privatnicima lako, može slobodno da napusti moje društvo, obriše me sa svih društvenih mreža, izbriše moj telefon iz imenika i zaboravi da postojim. Osim činjenice da je to ružno reći u mom društvu, jer sam gotovo uvek okružen kolegama koji su prošli istu preduzetničku golgotu, to sa druge strane pokazuje i koliko je osoba van ikakvog dodira sa realnošću, te koliko je plitka i zlonamerna, a ja sa takvima nemam želju da se družim. Morbidni su ok, cinični takođe, ali plitki, glupi i zlonamerni nam zaista ne trebaju.

 

 

 

50 pitanja na koja ne znate odgovor:

U pomenutom tekstu, čovek kaže kako u svojoj maloj firmi ne bi zaposlio ženu ili nekog starijeg od pedeset godina. On je šovinista, fašista, i treba ga spaliti na lomači u gotovo svim komentarima, a čovek je samo realan.

Jel to znači da sa mladim ženama i starijima treba na lomaču? Ne. To znači samo da svako ima pravo da donese odluku šta će sa svojom firmom da radi, i da je za mnoge rizik neopravdano veliki. To znači da zbog toga što ne zaposle jednu buduću trudnicu mogu da spasu 3-4 radna mesta koja bi nestala kada bi firma otišla pod led. Jel ti ljudi nemaju porodice? Jesu li one manje bitne?

Mislite da mu je lakše? Nije. On za svaki dinar keša treba krv da propiša, pa, ako to radi, radi da bi vi bili zadovoljniji.

 

 

 

 

Od toga da kvadrat poslovnog prostora košta 15 EUR mesečno, a da je prosečan sto i mesto za stolicu obično 4-5 m2 (100 EUR mesečno u najgorim uslovima, a često i mnogo više), oprema koju koristite, infrastruktura, i drugi troškovi. Da li vam je jasno da ono kada kažete kako vas gazda pelješi jer na 700 EUR plate (koja ga košta 1200 EUR), na vama pravi skoro 2000 EUR mesečno, da to situaciju čini, zapravo, vrlo bliskoj nuli, tj. da na vama nije zaradio gotovo ništa, a tu ne računam, vreme, novac, živce i druge resurse potrošene da se stvori mogućnost za taj posao.

Ovo je Srbija, ovde je normalno da vam klijenti ne plaćaju po dogovorenim uslovima, u dogovorenom roku, a vi imate svoju platu, jer vas, kao zaposlenog, zabole za to. Da li znate da onog trenutka kada izda račun za izvršenu uslugu, ako je u PDV-u, u narednom obračunskom ciklusu mora platiti pun iznos PDV-a bez obzira da li je naplatio potraživanje od kupca ili ne? To je problem vašeg direktora, koji mora da stvori vaše plate na kraju svakog meseca, kako zna i ume. Samo mu u životu fali neko ko će mu reći kako je lopov, secikesa, bandit.

Mislite da vredite vise?

Vidite, to je bar lako utvrditi. To je tržišna stvar – ako je neko spreman da vas plati više, vredite više. Ako nije, ne vredite. Ako nije spreman da vas plati ništa, ili ako za vas nema nigde posla, onda je vaša vrednost jednaka nuli. Ako je to slučaj, imate razne mogućnosti – jedna je recimo da histerišete i galamite kako niste zbog toga završavali fakultete, a druga je da sednete i steknete neko konkretno znanje koje je neko zaista i spreman da plati i promenite svoju realnu poziciju.

I nikada, nikada, ne potcenjujte druge – tu su gde su jer su se za to izborili ili je to neko učinio za njih. Ako su sami, svaka im čast. Ako je neko drugi, svaka im čast što su nekom drugom toliko bili bitni da to učini za njih. Da li su vaši životi toliko savršeni da imate vremena da se bavite drugima? Zajebite njihove novčanike, račune, kola, stanove, brinite o svojim. Život nije fer, ali to ne znači da se trud i rad ne isplate – stvar je samo da se ljudi, generalno, ne trude i ne rade. Najveći broj njih ne može da stigne da radi, jer dok obavesti sve koliko mu je teško, koliko život nije fer, i koliko je sudbina protiv njega, prođe dan, a sutra treba ponoviti proces. Zato oni koji su nešto stekli, obično ćute i rade. Prioriteti. Nekom je važnije da ima, nekome da kuka. Ne zaboravite možda i najveću misao ovih naših naroda i narodnosti:

 

“Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!”

Koliko god ovde bila divljina, tržište je otvoreno i slobodno i svako može da pokuša. Ako mislite da će doći zli reketaši da vas ugase, moj savet je da probate. Ako ne pokušate sigurno nećete uspeti, a ako pokušate, čudo može da se desi. U svakom slučaju bićete bogatiti za jedno iskustvo, za jednu vrednu životnu školu. Prilično sam siguran da i onako nemate ništa pametnije u planu. Samo… ako mislite da je 300 ili 150 EUR fiksnih troškova strašno, nemojte da kukate. Ako mislite da je 1000 EUR mesečno fiksnih troškova za kancelariju nedostižno, nikada više nemojte prigovarati nekome ko ih plaća. Preduzetnički dinar je krvav i nije za one koji su spremni da rade glup i dosadan posao za 300 EUR mesečno, samo da imaju sigurnost i da ne snose nikakvu odgovornost.

 

 

 

Svi bi stanove i automobile, a niko ne bi da deset godina drlja guzicu i ne spava. Svi bi da piju kafe i ručaju po restoranima, ali niko ne bi da zaradi. Niko ne bi da podmetne leđa, niko ne bi da snosi odgovornost, ali bi svi da dele savete i uče sve oko sebe kako se radi. Oni to najbolje znaju, oni su gledali ljude kako rade, oni su čitali o ljudima koji rade… U poslednjih dve godine sam čuo toliko saveta od ljudi koji nikada nisu popunili formular i stavili pečat, da mi se želudac prevrće. Toliko ljudi mi je pričalo o načinima da svoje poslovanje poboljšam, a da sekunde jedne u životu nisu ništa radili, ne daj Bože, snosili odgovornost za nešto ili nekog.

 

 

 

Zajebite pojedinačne slučajeve, gledajte šire, jednom u životu pokušajte da sagledate van svog dupeta, van svojih najbližih. Uvidećete da je ovaj svet jedno odvratno mesto, i da je potrebna specifična količina i kombinacija hrabrosti i ludosti da u njemu pokušate napraviti nešto dobro. Život nije fer i ljudi su stoka. Ne uvek i ne svi, ali ako zamišljate svet kao savršenu oazu punu jednoroga, cveća, gde je uvek duga, pogledajte kroz jebeni prozor. Za početak, pogledajte kroz prozor. Preduzetnici, oni od kojih većina vas živi (jer ako ste u državnim firmama, ovakav tekst vas i onako ne zanima, i znate kako sistem radi i bez mene), su ugrožena vrsta koja ima više bioloških neprijatelja nego bilo koja druga. Ako niste spremni da im se pridružite, nemojte im ni stajati na putu, jer oni su, upravo, jedina šansa koju ova usrana zemlja ima (a i vi sa njom).

Ako ne možete ili ne želite da pomognete, ne smetajte!

Dan kasnije: Follow up

 

 

 

 

Za one koji nisu razumeli, a utisak je da je to dobar deo ljudi, poenta teksta se moze izvući u dve recenice:

  1. Budite najbolja moguća verzija sebe.
    (Ralph Waldo Emerson)
  2. Naučite pravila igre, i igrajte je bolje od bilo koga drugog.
    (Albert Einstein)

Šta to znači? To znači da koliko god sve oko vas bilo nefer i koliko god stvari radilo protiv vas, to i dalje ne znači da imate alibi da ne radite na sebi i ne budete najbolja moguća verzija, koju ćete unapređivati iz dana u dan. Na vama je da naučite kako funkcioniše sistem čiji ste deo, jer samo tako možete biti ravnopravan učesnik u njemu. Taj sistem ima svoje specifičnosti, ima mnogo mana, ima možda i neke prednosti, ali je takav za skoro sve i nije realno da ga možete promeniti – zato se prilagodite i nađite način da ga iskoristite najbolje moguće. Posla ima i novca ima, čak i ovde. Većinu poslova moze raditi manje više svako, ali ne može ih svako raditi dobro i neće ih svako raditi dobro. Za dobrog molera, programera, konobara, kuvara, stolara, prodavca, lopova, taksistu, tapetara, će uvek biti posla, i uvek će biti u neuporedivo povoljnijoj poziciji od svih ostalih, jer je dobar, pouzdan, kvalitetan i sl.

Nije poenta da trudnice treba na lomaču ili da starije od 50 treba u rudnik, poenta je da postoji rizik i da svako bira da li želi da ga preuzme ili ne. Jednostavnija cost / benefit analiza od te ne postoji. Nije posao privatnika da se bavi time da postoji socijalni mir i pravda. I ok, čak i ova i ovakva država je shvatila da su trudnice veliki problem za male preduzetnike i našli su sistemsko resenje koje je daleko od idealnog, ali ipak funkcioniše na zadovoljavajucem nivou. To i dalje ne menja činjenicu da su, kako ja to kažem – ljudi stoka, i da ima i ovakvih i onakvih poslodavaca i ovakvih i onakvih radnika, ali uvek, imajte u vidu da problem nije samo sa jedne strane, i da uvek imate izbor – ne morate raditi za osobu koja to ne zaslužuje. Možete da date otkaz. Ne možete naći drugi posao? To nije problem poslodavca nego vas, i on vam za to nije kriv.

Suštinski problem ipak ostaje isti. To je priroda ovdašnjeg čoveka kome je najveći gušt da zajebe nekog. Drugi problem je rasipanje energije na žalbe i kukanje umesto da se ona iskoristi da se napravi prava kvalitativna promena. I da, tužno je da žene od 55 godina u Maksiju rade za 20 000 na kasi ceo dan, ali jos je tužnije da neko u 55 godina nije sebi stvorio mogucnost za alternativu. Nisu svi sposobni i ne mogu svi da se prilagode, ali u svim situacijama kada se zakoni prirode vrate na snagu na kratko, najslabiji najebu, pa tako i ovde. Ovde i tamo na komentarima niko ne priča iz svog ugla priču starice od 55, nego se pozivaju na nju – ok, jel to znači da su vaši životi idealni? Nemate svoje probleme koje je potrebno rešiti? Nisam za to da se okreće glava od tudjih problema i da se pusti da ljudi umiru po ulicama, ali jesam za to da svako prvo sredi svoju situaciju, tj. da to bude prioritet. Takvi ste korisniji i sebi i tim drugim ljudima koji možda ne mogu sami. Ne morate biti najbolji, ali ne dozvolite sebi da budete na dnu.

Inače tekst je pisan ovakvim tonom, jer nažalost samo taj ton ima efekta. Pristojno napisan argumentovan post (a zaista mi nije nikakav problem da ga napišem) bi pročitalo barem 50x manje ljudi.

Takvi smo, mora motkom, lepim ne ide.

 

Autor teksta je Ivan Minić, vlasnik www.Burek.com

Tekst je preuzet uz odobrenje sa Ivanovog bloga FTW

Komentar Bojana Šćepanovića, MCB Blog. Ivanov tekst je sjajan, sa puno znanja i ličnog iskustva o preduzetništvu. Sa druge strane, Ivan koristi vrlo sočan i hrabar, a nekada i brutalan rečnik. Neko voli takav pristup, neko ne, neko će ga spaliti na lomači, zgražavati se nad rečnikom i stavovima, reći će “to nije za poslovne ljude”…

Ja mu odajem priznanje za brutalnu iskrenost. Ne slažem se svim njegovim stavovima, no rekao je to hrabro, iskreno, energično, bez kompromisa. Zato je i zaslužio da bude na MCB Blogu. Uživajte!