Негативна селекција ствара услове за мобинг

a

Да ли себе доживљавате као креативну, енергичну, вредну и неконфликтну особу, која на посао долази са широким осмехом и никада не одбија радне задатке? Да ли бисте себе описали као стручњака у својој професији или мајстора свог заната који се политиком не бави у радно време и који има доста струковних признања?

Ако сте на већи део ових питања одговорили потврдно, имамо за вас и добру и лошу вест. Добра је да ће ваша каријера вероватно кретати узлазном путањом, а лоша – да постоји велика вероватноћа да управо ви постанете жртва мобинга – психолошког малтретирања и понижавања од колега или шефа.

Стручњаци којима је у опису посла рад са жртвама мобинга кажу да су жртве психолошке тортуре на радном месту најчешће особе које се налазе у најпродуктивнијем животном периоду и које су високообразоване, а „џелати” у психолошким рукавицама по правилу су особе које су радну књижицу добиле „преко везе” и које све стручне особе у свом радном окружењу доживљавају као своју непосредну конкуренцију.

Уједињени резултати социјално-психолошких истраживања говоре да свака друга запослена особа у Србији има страх од отказа. На жалост, управо је страх од губитка посла покретачки механизам за мобинг – психолошко малтретирање колега које има за циљ ослобађање од вишка радне снаге, а та тортура врши се кроз застрашивање, премештање на друго радно место, социјалну изолацију и професионално игнорисање.

Скицирајући портрет жртве мобинга психолог Вера Кондић, која ради у Удружењу грађана „Но мобинг”, каже да жртва најчешће има богато и квалитетно радно искуство – добро познаје свој посао и често га познаје боље него особа која је њен шеф. Она истиче да у нашем друштву постоји велика негативна селекција и да се много нестручних особа налази се на руководећим позицијама – пре свега захваљујући партијским књижицама.

Вера Кондић објашњава да је Законом о мобингу предвиђено да свако предузеће има особе које посредују у случајевима мобинга, али са жаљењем констатује да ти медијатори најчешће немају адекватну обуку и да се као такви баве посредовањем.

a

– Они су пре свега плаше реакције послодаваца, односно имају страх да ће бити скинути са платног списка фирме ако „пресуде” у корист оштећеног. Особе које нам се обраћају за помоћ жале нам се да њихово „посредовање” по форми највише подсећа на полицијско ислеђивање – а то није задатак медијатора –

a

каже Вера Кондић.

Посредник није особа која треба да „пресуди” да ли је било мобинга или није, већ је његов задатак да покрене комуникацију која је дошла у ћорсокак.

a

– Један медијатор је особи која је поднела тужбу за мобинг рекао: „Не знаш ти како је мени било током каријере, твој проблем није ништа!” Медијатори често нису свесни да својим нестручним посредовањем могу проузроковати још већу штету а законом, на жалост, није предвиђено да посредници имају базично образовање из хуманистичких наука и да то буду особе које се не налазе на платном списку предузећа, јер је то претпоставка њихове неутралности и независности –

a

каже Вера Кондић.

На питање – како запослени може да докаже да је жртва мобинга, она одговара да су за то потребни материјални докази и изјаве сведока. Искуство, међутим, говори да је солидарност колега једна од најслабијих карика у ланцу доказивања, јер ретко ко има храбрости да сведочи у корист ближњег свог, а против шефа. Често се дешава да особа која је жртва мобинга добије отказ, а онда је веома тешко мотивисати колеге да сведоче у њену корист, јер се плаше да и њих не задеси таква судбина.

a

– Материјални докази су од кључног значаја за доказивање мобинга – ту спадају сви мејлови и смс поруке у којима је јасно да мобер малтретира и вређа свог запосленог, као и аудио и видео снимци мобинга. Такође су важни дописи, смс поруке и мејлови које сте неком упутили, а изостао је одговор, или је био негативан, или вас је неко вређао и говорио да су то измишљотине и инсинуације. Од великог значаја су и налази лекара који документују здравствено стање жртве мобинга –

a

закључује Вера Кондић.

Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа каже да су примери мобинга у образовним установама чести и свакодневни и оцењује да су жртве психолошког малтретирања чешће професори у средњим стручним школама које уписују мањи број ученика.

a

– Када се запослени плаше за своје радно место моћ директора је много израженија, а мобинг је чешћи у мање популарним средњим школама које уписују мањи број ђака и у којима је проблем попунити одељења. Жртве мобинга најчешће су мирне, тихе и повучене особе – веома се ретко дешава да мобер злоставља свађалице и арогантне особе, јер зна да ће му се оне супротставити –

a

каже Антић.

Он објашњава да се мобинг врши на различите начине – наставници се оптужују да касне на часове, да долазе на посао у неадекватној гардероби, да нису у стању да одрже дисциплину на часу и да лоше воде педагошку документацију.

a

– Неки наставници су чак оптужени да злостављају ученике и изгубили право да предају у просвети –

a

тврди Антић.

Др Зоран Савић, председник синдиката запослених у здравству и социјалној заштити Србије, каже да је због учесталости мобинга овај синдикат недавно формирао трочлану комисију која се бави случајевима психолошке тортуре на радном месту. Он напомиње да је веома тешко доказати мобинг и додаје да су здравствени радници у посебно тешкој позицији јер су често жртве малтретирања пацијената и својих колега.

Пише: Катарина Ђорђевић

a

a

Извор: Политика